Šta je sve nestalo zajedno sa malim radnjama

Sećam se našeg lokalnog video-kluba Čaplin.

Neki film smo čekali po nekoliko dana jer je bio toliko tražen da nikako nismo stizali na red da uzmemo kasetu. Kada bi konačno stigla do nas, postojalo je neko iščekivanje, skoro trema.

Često smo se organizovali da film gledamo u društvu. Dogovorimo se kod koga ćemo, neko donese nešto za jelo i piće, a posle filma obavezno sledi razgovor. Ko je šta razumeo, da li je kraj bio dobar, ko je nešto propustio…

Film tada nije trajao samo sat i po ili dva koliko je trajala kaseta.

I sam odlazak u video-klub bio je mali ritual. Odeš po film, sretneš nekoga, zapričaš se, nasmeješ, dobiješ preporuku za sledeći. Nekada se zadržiš mnogo duže nego što si planirao.

Slično je bilo i sa CD klubom u Skadarliji. Odeš da vidiš šta je stiglo, razgovaraš o muzici, neko ti preporuči album za koji možda nikada ne bi ni čuo.

Ili novinarnice sa starim stripovima. Prevrćeš po gomili, tražiš broj koji ti nedostaje, naiđe neko ko skuplja isto što i ti i razgovor krene sam od sebe.

Takvih mesta je nekada bilo mnogo.

Bilo je i bezbroj malih prodavnica koje su držali privatnici iz kraja. Dvadeset ili trideset kvadrata, vlasnik za pultom, možda žena ili neko od dece pomaže. Poznaje ljude koji tu kupuju, zna ko šta traži. Nije to bio veliki biznis, ali je bio njegov posao i njegova egzistencija.

Danas prođem gradom i sve češće gledam samo ista imena.

Veliki lanci otvaraju prodavnice bukvalno na svakih pedesetak metara. Jedna, pa druga, pa treća. Mala radnja sa tim teško može da se takmiči. Jedna se zatvori, pa druga, a posle nekoliko godina gotovo zaboravimo da su tu ikada postojale.

Sa njima nestaje i mogućnost da običan čovek napravi nešto svoje. Da ima malu prodavnicu, servis, knjižaru, prodavnicu muzike ili neki posao od kojeg neće postati bogat, ali od kojeg može da živi.

Sve češće mu ostaje da se zaposli upravo kod nekog od velikih sistema, za platu i pod uslovima koje taj sistem ponudi.

A mislim da postoji još jedna posledica o kojoj mnogo manje govorimo.

Kao da se životni prostor čoveka iz dana u dan smanjuje.

Robe nema manje. Naprotiv, nikada je nije bilo više.

Danas na nekoliko klikova imam hiljade filmova. Gotovo svu muziku koja je ikada snimljena nosim u telefonu. Mogu da naručim robu iz fotelje i da mi stigne na vrata.

I to jeste velika pogodnost.

Ali meni su te platforme nekako suviše hladne.

Otvorim neku od njih, pola sata prelistavam nekoliko hiljada naslova, izaberem film, pogledam ga i već sutra tražim sledeći. Dešava mi se da i veoma dobar film tako nekako prođe kroz veče i nestane.

Mogu posle da pročitam deset recenzija na internetu, pogledam ocene ili da pustim algoritam da mi pronađe sledeći film.

Ali nije isto kao kada ti neko preko puta tebe kaže:

„Ovo moraš da pogledaš.“

Ili kada ti neko u CD klubu pruži album uz ono:

„Poslušaj ovo, mislim da će ti se dopasti.“

Tu nisi dobio samo preporuku. Razmenio si nešto sa drugim čovekom.

Možda je to ono što smo najmanje i prekasno primetili dok je nestajalo.

Imamo ogroman izbor, ali sve manje mesta na kojima se ljudi spontano sreću. Sve možemo sami, iz svoje kuće, preko telefona, aplikacije ili ekrana.

A čovek ipak nije napravljen samo da kupuje, gleda, sluša i naručuje.

Treba mu i još neko, neko sa kim će nešto da podeli.

Zato mi danas ne nedostaje samo video-klub Čaplin, CD klub u Skadarliji ili novinarnica sa starim stripovima.

Nedostaje mi ono što se dešavalo oko njih.

I čini mi se da smo tek sada, kada tih mesta gotovo više nema, počeli da shvatamo koliko su nam značila.