Ratko Mladić – 4 čina od herojstva do zločina i nazad

Smrt Ratka Mladića zatvara njegovu biografiju, ali ne i politički život njegovog lika. Čovek može umreti; konstrukt napravljen od njega može još dugo služiti vlastima, partijama, navijačkim grupama i svima kojima je potreban narod zarobljen između straha, uvređenosti i lažnog ponosa.

Ratko Mladić nije bio ostatak nekog davno iščezlog srednjovekovlja niti čovek koji je iznenada izronio iz epskih pesama, porodičnih predanja i guslarskih mitova. Bio je proizvod moderne jugoslovenske države: profesionalni oficir Jugoslovenske narodne armije, dugogodišnji član Saveza komunista i čovek oblikovan u sistemu koji je počivao na strogoj hijerarhiji, partijskom jedinstvu i gotovo religijskom poštovanju države i vojske.

Poticao je iz izrazito partizanske porodice. Njegov otac Neđo Mladić (1909–1945) bio je komandant partizanskog odreda i poginuo je 1945. godine u borbi protiv ustaša, dok je Ratko još bio dete. To nije nevažna porodična fusnota. Budući komandant Vojske Republike Srpske odrastao je kao sin partizanskog komandanta, u državi nastaloj iz partizanske pobede, a zatim je gotovo čitav profesionalni život proveo u njenoj armiji.

Mladić je skoro tri decenije proveo u JNA, napredujući kroz instituciju u kojoj je članstvo u Partiji za profesionalnog oficira bilo praktično sastavni deo karijere. Savezu komunista Jugoslavije pristupio je još kao pitomac, a na poslednjem jugoslovenskom popisu 1991. godine izjasnio se kao Jugosloven, ne kao Srbin. Zato njegovo kasnije pretvaranje u ikonu srpskog nacionalizma nije priča o povratku nekakvoj potisnutoj, iskonskoj ideologiji. Mnogo je više priča o tome kako se jedan državni aparat, kada je ostao bez stare legitimacije, veoma brzo presvukao u novu uniformu.

Kontrast je gotovo potpun. Godine 1991. Ratko Mladić je Jugosloven po sopstvenom nacionalnom izjašnjavanju, sin partizanskog komandanta, član Saveza komunista i visoki oficir JNA — vojske čija je zvanična doktrina bila odbrana zajedničke socijalističke države svih njenih naroda.

Samo četiri godine kasnije, 11. jula 1995, u Srebrenicu ulazi kao komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske i pred kamerom govori: „Evo nas, 11. jula 1995. godine, u srpskoj Srebrenici. Uoči još jednoga velikoga praznika srpskoga, poklanjamo srpskome narodu ovaj grad. I napokon, došao je trenutak da se posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru.“ Čovek koji se četiri godine ranije izjašnjavao kao Jugosloven sada savremene bosanske Muslimane naziva „Turcima“, vojno zauzimanje grada predstavlja kao nastavak ustanka iz 1804. godine, a Srebrenicu kao vlasništvo koje vojskovođa može da pokloni jednom narodu.

U te četiri godine nije se promenila samo njegova nacionalna oznaka. Promenjen je čitav okvir stvarnosti: dotadašnji sugrađani pretvoreni su u vekovne okupatore, savremeni rat u nastavak nedovršene istorijske osvete, a profesionalni oficir multinacionalne armije u nacionalnog osvetnika. Upravo na tom prelazu od Jugoslovena do čoveka koji najavljuje „osvetu Turcima“ vidi se način na koji su se raspad države, lična ambicija, vojni aparat i nacionalna mitologija spojili u jednu smrtonosnu ideologiju.

Petokraka je nestala, pojavili su se nacionalni simboli, ali su način mišljenja, poslušnost hijerarhiji, kult vođe, tajnost, propaganda i spremnost da se čovek podredi navodnom višem istorijskom cilju ostali gotovo netaknuti. Promenjen je jezik kojim se vlast opravdavala. Umesto bratstva i jedinstva došlo je jedinstvo krvi; umesto odbrane socijalističke domovine — odbrana navodno ugroženog naroda; umesto partijskog neprijatelja — nacionalni izdajnik.

Kako je general pretvoren u heroja

Mladićev put do statusa „heroja“ nije nastao uprkos činjenicama o ratu, već njihovim pažljivim izborom, prećutkivanjem i preimenovanjem. Ratna propaganda najpre ga je predstavila kao neposrednog, odlučnog komandanta koji je stalno među vojnicima, deli njihovu opasnost i štiti ugroženi narod. U društvu koje je svakodnevno hranjeno slikama stradanja, neprijateljskog okruženja i mogućeg nestanka, takva figura lako dobija ulogu strogog oca: onoga koji možda jeste surov, ali je navodno surov zato što „mora“.

U toj slici nije bilo mesta za pitanje šta se događa ljudima sa druge strane njegovih naređenja. Granatiranje Sarajeva postajalo je vojna operacija, proterivanje stanovništva „oslobađanje teritorije“, a zarobljeni i ubijeni ljudi neprijateljska brojka. Javnosti je nuđena biografija zaštitnika, dok su žrtve njegove politike uklanjane iz kadra. Heroj je, dakle, proizveden montažom: prikazuje se uniforma, odlučnost i pripadnost, a izrezuje se posledica.

Druga faza heroizacije počela je posle rata. Haški tribunal optužio je Mladića još 1995, ali je uhapšen tek 26. maja 2011, posle gotovo šesnaest godina bekstva. Tokom dela tog perioda nije bio usamljeni begunac koji se isključivo sopstvenom dovitljivošću skrivao od čitavog sveta. Kretao se uz mrežu pomagača i ljudi povezanih sa vojnim sistemom; njegova vojna penzija zamrznuta je tek krajem 2005. godine. Dugogodišnja nesposobnost ili nespremnost države da ga pronađe postala je sastavni deo mita: begunac više nije izgledao kao čovek koji beži od suda, već kao poslednji vojnik koga „narod čuva“ od nepravednog sveta.

Hapšenjem je započela treća faza. Mladić je od ratnog komandanta i begunca pretvoren u žrtvu „izdajničke vlasti“ koja ga predaje strancima. Prvostepeno je 2017. osuđen na doživotni zatvor za genocid u Srebrenici, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine, uključujući terorisanje stanovništva Sarajeva i uzimanje pripadnika UN za taoce; presuda je pravosnažno potvrđena 2021. godine. Ali u mitološkom sistemu presuda ne ruši heroja. Ona ga učvršćuje, jer se svaki dokaz protiv njega unapred proglašava dokazom zavere protiv Srba.

Tako je stvorena lažna jednačina: ako je Mladić zločinac, onda su zločinci svi Srbi; ako želim da odbranim svoj narod od kolektivne krivice, moram da branim Mladića. Ta jednačina je politički najvažniji deo njegovog kulta. Ona individualnu i komandnu odgovornost namerno meša sa kolektivnom krivicom, pa građaninu ne ostavlja prostor da istovremeno bude Srbin, da poštuje srpske žrtve i da Mladića nazove ratnim zločincem. Upravo je suprotno: odbacivanje kolektivne krivice zahteva insistiranje na individualnoj odgovornosti.

Četvrta faza heroizacije odvijala se pred našim očima: murali, majice, grafiti, pesme, transparenti i ritualno ponavljanje rečenice da je „branio svoj narod“. Mural u Njegoševoj ulici u Beogradu 2021. godine nije bio samo zidna slika. Kada je policija sprečavala aktiviste da mu priđu, a dve aktivistkinje bile privedene nakon što su na njega bacile jaja, pokazalo se da se ne čuva boja na fasadi, već dozvoljena verzija istorije. Država ne mora formalno da proglasi Mladića herojem; dovoljno je da njegov kult tretira kao patriotizam, a osporavanje kulta kao provokaciju.

Mladić, zato, za deo javnosti nije postao heroj zato što ta javnost nikada nije čula za optužbe i dokaze. Postao je heroj zato što je decenijama učena da svaku optužbu protiv „naših“ doživljava kao napad na sebe. Što je zločin veći i osuda spolja snažnija, to je unutrašnja potreba za odbranom simbola postajala veća. To više nije odnos prema istorijskoj ličnosti; to je test pripadnosti.

Topčider: mračna senka nad skrivanjem

U priču o Mladićevom bekstvu mora da uđe i zaboravljeno ubistvo gardista u Topčideru. Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović ubijeni su 5. oktobra 2004. na straži kod vojnog objekta „Karaš“. Prva vojna istraga tvrdila je da je jedan gardista ubio drugog, a zatim sebe. Nezavisna državna komisija, formirana posle sumnji u vojnu istragu, zaključila je da je oba vojnika ubila treća osoba. Ustavni sud Srbije je 2013. utvrdio da im je povređeno pravo na život i naložio da se postupak delotvorno okonča. Više od dve decenije posle ubistva, nema pravosnažnog odgovora ko ih je ubio i zašto.

Sumnja da su gardisti stradali zato što su videli Ratka Mladića ili ljude iz njegove zaštite u objektu „Karaš“ godinama je prisutna u javnosti, iznosili su je zastupnici porodica i pojedini haški tužioci, a podstakla ju je i činjenica da je neposredno pre ubistva tražena provera tog objekta zbog sumnje da se Mladić tamo skriva. Međutim, ta veza nikada nije dokazana pravosnažnom sudskom presudom. Zato je neodgovorno predstavljati je kao konačno utvrđenu činjenicu — ali je jednako neodgovorno potiskivati je kao nevažnu glasinu dok ubistvo ostaje nerazjašnjeno.

Topčider pokazuje da kult heroja nema cenu samo za njegove ratne žrtve. Cenu mogu platiti i „naša“ deca, obični vojnici sopstvene države, ako aparat proceni da su tajna i zaštita simbola važnije od njihovih života. Ako je država bila spremna da godinama ne razjasni smrt dvojice gardista dok je štitila ili tolerisala mreže koje su čuvale begunca, onda Mladićev mit nije bio tek narodna zabluda. Bio je i pitanje bezbednosnog aparata, arhiva, lojalnosti i interesa.

Zaborav Topčidera zato nije slučajan detalj. On kvari urednu sliku „generala koji je štitio Srbe“, jer postavlja pitanje od koga su bili zaštićeni Dragan i Dražen. Njihova imena vraćaju priču sa mitskog bojnog polja na samu suštinu režima: država koja od svojih građana zahteva ćutanje o sopstvenim mrtvima ne brani narod, već sebe.

Zbog toga je Ratko Mladić kao ratni zločinac samo jedan deo mnogo većeg konstrukta koji je među Srbima sistematski građen još od sredine osamdesetih godina. Bio je to pažljivo sastavljan mozaik mitomanije, samoobmane i zloupotrebe stvarnih istorijskih trauma jednog naroda.

Srpske traume nisu izmišljene. Jasenovac nije mit. Ustaški genocid nije propagandna konstrukcija. Pogromi, progoni, izbegličke kolone, ubijeni civili, „Oluja“, neprocesuirani zločini i dvostruki standardi međunarodne politike nisu plod kolektivne paranoje. Problem počinje onda kada se stvarno stradanje pretvori u trajnu potvrdu sopstvene nevinosti i u moralnu dozvolu da se ne vidi stradanje drugih.

Mitomanija nije preterano pamćenje istorije. Ona je selektivno pamćenje: iz prošlosti uzima samo ono što potvrđuje unapred zadatu sliku o nama kao večitim žrtvama i drugima kao večitim zločincima. U takvoj slici srpska žrtva nije čovek čija smrt zahteva istinu i pravdu, nego politički resurs. Njome se ne oplakuju mrtvi, već se disciplinuju živi.

Elita koja je krajem osamdesetih shvatila da se stara ideologija raspada morala je da pronađe novu osnovu vlasti. Nacionalizam joj je ponudio gotovo idealnu zamenu. Omogućio je da se socijalno nezadovoljstvo pretvori u nacionalni strah, ekonomski slom u priču o spoljašnjoj zaveri, a borba za moć, teritoriju i imovinu u istorijsku misiju.

Narod koji je bio stvarno traumatizovan Drugim svetskim ratom, ekonomskom krizom, raspadom države i osećanjem gubitka lako je mogao biti uveren da ponovo počinje završna bitka za njegov opstanak. Kada ljude ubedite da im preti nestanak, gotovo svaka brutalnost može se predstaviti kao samoodbrana. Tada se zločin više ne procenjuje prema onome što je učinjeno žrtvi, nego prema nacionalnosti počinioca. Naš zločin postaje incident, osveta ili iznuđena reakcija; njihov zločin postaje dokaz vekovne prirode čitavog naroda.

U tome je važnu ulogu imao i spoljašnji svet. Jugoslaviju nije razorila jedna strana sila niti se njen raspad može objasniti jednim međunarodnim planom. Najveću odgovornost nose domaće političke elite koje su mobilisale nacionalizme, stavile institucije u službu svojih projekata i povele ljude u rat. Ali raspad se nije odvijao ni u međunarodnom vakuumu.

Zapadne države vodile su promenljivu i interesnu politiku: od preuranjenih ili neusaglašenih priznanja i neuspešne diplomatije, preko embarga koji nije jednako pogađao sve strane, do selektivnih intervencija, političkih savezništava i pravosuđa čiji rezultati nisu mogli da ostave utisak dosledno primenjene pravde. Zapad nije izmislio srpski nacionalizam niti je naterao srpske snage da počine zločine. Ali je svojim odlukama, nedoslednošću i različitim odnosom prema žrtvama obezbedio pogonsko gorivo ideologiji koja je već bila proizvedena u Beogradu, na Palama i u domaćem bezbednosno-medijskom aparatu.

Zločini nad Srbima nisu ostali potpuno neprocesuirani, ali je odgovornost viših političkih i vojnih struktura bila fragmentarna, ograničena i nesrazmerna obimu stradanja.

U Hrvatskoj su osuđeni general Mirko Norac za zločine u Gospiću i po komandnoj odgovornosti za Medački džep, Tihomir Orešković kao jedan od organizatora gospićkih likvidacija, Tomislav Merčep kao faktički komandant jedinice čiji su pripadnici otimali, mučili i ubijali srpske civile, kao i Branimir Glavaš za zločine nad osječkim Srbima. To nisu nevažni ljudi niti se njihove presude mogu proglasiti nepostojećim. Ali nijedan pripadnik hrvatskog državnog i vojnog vrha nije pravosnažno osuđen za široku kampanju ubistava, progona i trajnog uklanjanja Srba iz Hrvatske. Ante Gotovina i Mladen Markač bili su prvostepeno osuđeni za zločine povezane sa „Olujom“, a zatim pravosnažno oslobođeni.

U slučaju porodice Zec niko nije osuđen kao neposredni ubica Mihajla, Marije i dvanaestogodišnje Aleksandre. Priznanja osumnjičenih izdvojena su zbog nezakonito sprovedenog ispitivanja, pa je postupak završen bez osude izvršilaca. Kasnija presuda Tomislavu Merčepu obuhvatila je i ubistvo porodice Zec kao deo zločina njegovih podređenih koje nije sprečio, ali nije odgovorila na jednostavno pitanje: ko je pravosnažno osuđen zato što je povukao obarač i ubio dete?

Za zločine u Lori osuđeni su komandant logora Tomislav Duić, njegov zamenik Tonči Vrkić i više pripadnika vojne policije. Odgovarao je, dakle, neposredni logorski lanac, ali ne i viša vojna i politička struktura koja je morala znati da takvo mesto postoji i traje.

U Armiji Republike Bosne i Hercegovine pravosnažno su osuđeni pojedini visoki oficiri. Komandant Trećeg korpusa Sakib Mahmuljin dobio je osam godina po komandnoj odgovornosti za ubistva i nečovečno postupanje prema srpskim zarobljenicima, ranjenicima i civilima koje su počinili pripadnici odreda „El mudžahidin“. Komandant Glavnog štaba Armije RBiH Rasim Delić osuđen je na tri godine, ali samo zbog toga što nije sprečio ili kaznio surovo postupanje prema dvanaestorici zarobljenih vojnika VRS; oslobođen je odgovornosti za ubistvo više desetina zarobljenika i jednog srpskog civila. Enver Hadžihasanović, komandant Trećeg korpusa, pravosnažno je osuđen na tri i po godine zbog toga što nije sprečio i kaznio zlostavljanje srpskih i hrvatskih zatočenika u Muzičkoj školi u Zenici.

To jesu presude po komandnoj odgovornosti i ne treba ih prećutati. Ali nijedan pripadnik političkog vrha RBiH nije osuđen za široku i sistematsku kampanju zločina nad Srbima. Naser Orić je prvostepeno osuđen zbog propusta da spreči ubistva i zlostavljanje srpskih zarobljenika, ali je pravosnažno oslobođen. Ramiz Dreković je pravosnažno oslobođen optužbe za naređivanje neselektivnog granatiranja srpskih civila u Kalinoviku. Atifu Dudakoviću se godinama sudi za zločine nad srpskim stanovništvom u više krajiških opština, ali presuda nije doneta.

Za Kazane su osuđeni pripadnici 10. brdske brigade, uglavnom neposredni izvršioci i ljudi koji zločine nisu prijavili. Komandant Mušan Topalović Caco ubijen je prilikom pokušaja hapšenja. Za taj zločin nije osuđen niko iz političkog ili najvišeg vojnog rukovodstva Sarajeva. U predmetu „Veliki park“, za ubistvo osam zarobljenih pripadnika JNA, komandant specijalne policije Dragan Vikić i pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Jusuf Pušina optuženi su i po komandnoj odgovornosti, ali su pravosnažno oslobođeni. Za ubistva uglednih sarajevskih Srba, među kojima su bili i lekari, u velikom broju slučajeva nema pravosnažno utvrđenih izvršilaca niti njihovih naredbodavaca.

Ni za događaje u Sloveniji, uključujući sporne okolnosti stradanja i ranjavanja pripadnika JNA na graničnim prelazima, nije osuđen nijedan slovenački politički ili vojni rukovodilac. Slučaj Holmec ostao je bez sudske presude koja bi konačno utvrdila šta se dogodilo vojnicima snimljenim dok su pokušavali da se predaju, ko je pucao i da li je postojala komandna odgovornost.

Zbog svega toga nije tačno reći da za zločine nad Srbima niko nikada nije odgovarao. Ali je jednako netačno predstavljati nekoliko presuda ograničenog dometa kao dokaz da je pravda prema srpskim žrtvama bila potpuna i jednaka. Nije postojao hrvatski ili bošnjački ekvivalent presudama protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića: pravosnažna osuda državnog ili vojnog vrha za sveobuhvatni progon, ubistva i deportacije Srba na velikom prostoru.

Upravo je ta praznina omogućila domaćoj propagandi da izvrši svoju najuspešniju zamenu teza. Iz činjenice da mnogi zločini nad Srbima nisu kažnjeni izveden je zaključak da srpski zločini nisu postojali ili da nisu važni. Iz dvostrukih standarda Zapada izvedena je kolektivna nevinost. Iz nepravde prema jednim žrtvama napravljeno je opravdanje da se ne vide druge.

To je psihološki razumljiv, ali politički poguban mehanizam. Čovek koji oseća da njegova patnja nije priznata postaje podložniji onome ko mu obećava da će je priznati. Ali domaće elite srpske žrtve uglavnom nisu koristile da bi došle do istine, otvorile arhive, pronašle nestale i procesuirale odgovorne. Koristile su ih da bi sačuvale vlast. Mrtvi su postali zaštitni zid živih političara, generala, policajaca, ratnih profitera i propagandista.

Zato ovde nema mnogo stvarnog četništva, ma koliko bilo kokardi, brada, zastava i istorijskog kiča. Istorijski četnički pokret bio je vezan za monarhiju, dinastiju i određeni oblik konzervativnog državnog projekta. Ono što je nastalo krajem dvadesetog veka bilo je nešto drugo: hibrid komunističkih tehnika kontrole, agresivnog etničkog nacionalizma, bezbednosne države, kriminalizovane ekonomije, patrijarhalnog kiča, kulturnog prostakluka i interesne pljačke.

Nije stara država jednostavno poražena od svojih ideoloških neprijatelja. Veliki delovi njenog aparata preživeli su tako što su promenili rečnik, simbole i zastave. Kadrovi, veze, metode nadzora, medijske manipulacije i mehanizmi proizvodnje unutrašnjeg neprijatelja preneti su u novo doba. Srbija posle 2000. godine nije sprovela ozbiljnu lustraciju, nije u potpunosti otvorila arhive i nije napravila jasan institucionalni diskontinuitet sa strukturama koje su upravljale ratom, represijom i propagandom devedesetih.

Zato se isti obrazac i danas tako lako obnavlja. Društvo se neprestano drži u stanju vanredne istorije. Uvek smo pred novom 1914, novom 1941, novom „Olujom“, novim ultimatumom i novom izdajom. U takvom svetu nema prostora za građanina koji postavlja pitanja; postoje samo patriota koji sluša i izdajnik koji sumnja. Vlast se ne procenjuje prema tome kako ljudi žive, već prema tome koliko ubedljivo glumi zaštitnika nacije.

Ratko Mladić je zato mnogo više od jednog čoveka i jedne presude. On je tačka u kojoj su se spojili jugoslovenski vojni autoritarizam, raspad države, srpski nacionalizam, stvarne istorijske traume, ratni interesi, međunarodna nedoslednost i domaća potreba da se poraz predstavi kao moralna pobeda.

Priznati da je Ratko Mladić ratni zločinac ne znači prihvatiti kolektivnu krivicu Srba. Priznati da su nad Srbima počinjeni brojni nekažnjeni zločini ne znači relativizovati Srebrenicu, Sarajevo ili progon nesrpskog stanovništva. Osuditi zapadnu nedoslednost ne znači osloboditi domaće elite njihove odgovornosti. Sve te činjenice mogu i moraju stajati zajedno.

Ozbiljno društvo ne bira čije će mrtve priznati. Ono ne traži od Srba da zaborave svoje žrtve, već da ne dozvole da se te žrtve koriste kao štit za zločince i kao izborni program njihovih naslednika. Ne traži ni da prihvate tuđu propagandu, već da razviju sopstvenu sposobnost da vide punu istorijsku sliku — i tuđu patnju i sopstvenu odgovornost, i nepravdu koja nam je učinjena i zlo koje je učinjeno u naše ime.

Bunar u koji smo upali dubok je upravo zato što je sazidan od poluistina. U njemu ima i stvarnih srpskih žrtava i tuđeg licemerja, ali i naših zločina, kukavičluka, interesa i decenijskog odbijanja da pogledamo sopstvenu istoriju bez ogledala koje je napravila vlast.

Iz tog bunara nećemo izaći poricanjem svojih mrtvih niti prihvatanjem tuđe selektivne pravde. Izaći ćemo tek kada prestanemo da dopuštamo da se mrtvima upravlja živima.

Izvori i sudska dokumentacija

• Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju: predmeti Ratko Mladić; Rasim Delić; Enver Hadžihasanović i Amir Kubura; Naser Orić; Ante Gotovina i Mladen Markač.
• Haški tribunal, javni transkript sa suđenja Slobodanu Miloševiću od 25. avgusta 2003: video-zapis i transkript Mladićeve izjave pri ulasku u Srebrenicu 11. jula 1995. godine.
• Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove: pravosnažna presuda Ratku Mladiću iz 2021. godine.
• Sud Bosne i Hercegovine: predmeti Sakib Mahmuljin; Atif Dudaković i drugi; Ramiz Dreković; Dragan Vikić i drugi; Fadil Čović i drugi („Silos“).
• Vrhovni i Visoki kazneni sud Republike Hrvatske: predmeti Mirko Norac, Tihomir Orešković, Tomislav Merčep i Branimir Glavaš.
• Dokumenta – Centar za suočavanje s prošlošću: dokumentacija o predmetima Merčep, porodica Zec i drugim ratnim zločinima.
• Srpsko narodno vijeće u Hrvatskoj: dokumentacija o zločinima u Gospiću, Medačkom džepu i Lori.
• Ustavni sud Srbije: odluka iz 2013. o povredi prava na život u slučaju gardista; dokumentacija Višeg javnog tužilaštva i izveštaji nezavisne državne komisije o slučaju Topčider.
• Reuters, Human Rights Watch, Insajder i Radio Slobodna Evropa: izveštaji o Mladićevom bekstvu, mrežama zaštite, beogradskom muralu i slučaju Topčider.
• Robert Block, „The Madness of General Mladic“, The New York Review of Books, 5. oktobar 1995: biografski podaci o Mladićevom jugoslovenskom identitetu i vojno-političkoj transformaciji.

Napomena: Datumi, sudski ishodi i zaključci komisija navedeni u tekstu proverljive su činjenice. Ocene o političkim i psihološkim mehanizmima heroizacije predstavljaju autorsko tumačenje. Moguća veza ubistva gardista sa skrivanjem Ratka Mladića ostaje ozbiljna, ali sudski nedokazana sumnja.