Psihoterapija u društvu koje živi od krize do krize

Jedna kriza još nije bila završena, a druga je već počinjala.

Veliki broj ljudi u Srbiji odrastao je upravo tako. Tokom nekoliko decenija smenjivali su se raspad države, ratovi, izbeglištvo, sankcije, hiperinflacija i siromaštvo; zatim rat na Kosovu i NATO bombardovanje 1999. godine, petooktobarske promene 2000, ubistvo premijera Zorana Đinđića 2003, svetska ekonomska kriza, propadanje preduzeća i gubitak radnih mesta. Usledili su novi politički i društveni sukobi, pandemija, masovna ubistva 2023. godine i gotovo neprekidno stanje napetosti, podeljenosti i neizvesnosti.

Mnogi koji su kroz sve to prolazili rano su naučili da se pravila mogu promeniti preko noći, da novac može izgubiti vrednost, da država može nestati, da komšija može postati neprijatelj, a budućnost ne mora biti nastavak sadašnjosti.

Bilo bi, međutim, previše jednostavno čitavo društvo proglasiti traumatizovanim. Kolektivna trauma nije dijagnoza koja se može automatski pripisati svakom njegovom članu. Ali opravdano je govoriti o društvu koje je decenijama izloženo ponavljanim traumatskim iskustvima, gubicima i dugotrajnom stresu. Posledice toga ne moraju uvek biti dramatične i lako prepoznatljive. Često se vide u načinu na koji razgovaramo, odgajamo decu, gradimo odnose, doživljavamo autoritet, reagujemo na različitost i zamišljamo budućnost.

Navikli smo da živimo u stanju pripravnosti. Da očekujemo da će se nešto loše dogoditi. Da ne verujemo institucijama, ali često ni drugim ljudima. Da se unapred obezbedimo, ćutimo kada treba govoriti i ne izdvajamo se suviše. Naučili smo da budemo snalažljivi, ali smo ponekad izgubili osećanje da je moguće živeti bez stalnog snalaženja.

Neki od tih obrazaca nekada su nam pomagali da preživimo. Problem nastaje kada ono što je bilo korisno u opasnosti nastavi da upravlja našim životom i onda kada neposredna opasnost više ne postoji.

Nismo ludi, ali nam nije uvek dobro

Kod nas se psihoterapija još često povezuje sa „ludilom“, slabošću ili nesposobnošću čoveka da sam rešava svoje probleme. Pitanje „Šta će ti psihoterapeut?“ neretko u sebi sadrži i prekor: zar nisi dovoljno snažan, razuman i sposoban da se sam izboriš sa životom?

Psihoterapija nije namenjena samo ljudima sa psihičkim poremećajima. Ona može biti dragocena i čoveku koji radi, brine o porodici, ispunjava svoje obaveze i spolja deluje sasvim dobro, ali oseća da živi sa previše straha, nezadovoljstva, krivice, besa ili unutrašnje praznine. Čoveku koji stalno ponavlja iste izbore, ulazi u slične odnose, teško postavlja granice ili ima utisak da, uprkos svemu što je postigao, zapravo ne živi svoj život.

Ne moramo čekati da više ne možemo da izdržimo da bismo poželeli da bolje razumemo sebe.

Psihoterapija može da nam pomogne da prepoznamo šta zaista osećamo, odakle potiču naši strahovi, zašto u određenim situacijama reagujemo upravo onako kako reagujemo i zbog čega ponavljamo ponašanja koja nam donose bol. Ona nije mesto na kojem neko drugi odlučuje umesto nas. Dobar psihoterapeut ne deli gotove recepte za život, već nam pomaže da vidimo ono što sami teško primećujemo, da uočimo gde još imamo izbor i da ne reagujemo uvek automatski.

Kada društvena patnja postane lični neuspeh

Problem nastaje kada se društvena patnja prevede isključivo na jezik lične odgovornosti. Čoveku koji je iscrpljen zbog nesigurnog zaposlenja, siromaštva, poniženja na poslu, političkog nasilja ili života bez izvesne budućnosti ponekad se poručuje da treba bolje da organizuje vreme, misli pozitivno, radi na sebi i nauči da upravlja stresom.

Takve preporuke mogu imati određenu vrednost, ali one ne smeju prikriti činjenicu da nisu svi problemi nastali u pojedincu.

Nije svaka anksioznost dokaz da čovek pogrešno misli. Ponekad je ona razumljiva reakcija na stvarnu nesigurnost. Nije svako nezadovoljstvo simptom lične neprilagođenosti. Ponekad pokazuje da je čovek dugo izložen okolnostima koje su ponižavajuće, nepravedne ili protivne njegovim vrednostima.

Zadatak psihoterapije nije da čoveka po svaku cenu prilagodi sredini u kojoj živi. Ako je sredina nasilna, manipulativna ili bolesna, bespogovorno prilagođavanje takvoj sredini teško se može smatrati merilom mentalnog zdravlja.

Psihoterapija ne bi trebalo da nas uči kako da lakše trpimo ono što ne bi smelo da bude normalno. Ona može da nam pomogne da razlikujemo ono što moramo da prihvatimo od onoga što možemo da menjamo, da prepoznamo gde se završava prilagođavanje, a počinje odricanje od sebe, kao i da postavimo granicu bez povlačenja iz života.

Istovremeno, priznanje uticaja društvenih okolnosti ne znači da je pojedinac potpuno nemoćan i oslobođen svake odgovornosti. Ne biramo sve što nam se dogodilo, ali možemo postepeno da menjamo svoj odnos prema tome. Psihoterapijski rad počinje kada čovek može istovremeno da prizna koliko su ga okolnosti oblikovale i da ne odustane od onoga na šta još može da utiče.

Teret koji se prenosi

Trauma se ne prenosi kroz generacije samo pričama o onome što se dogodilo. Prenosi se i ćutanjem, strahovima o kojima se ne govori, porodičnim tajnama, nepoverenjem, potrebom za kontrolom i načinom na koji roditelji reaguju na svet i svoju decu.

Roditelj koji je izgubio sigurnost može dete učiti da nikome ne veruje. Onaj ko je preživeo siromaštvo može živeti u stalnom strahu od oskudice i kada neposredne opasnosti više nema. Čovek koji nikada nije smeo da pokaže tugu može besom reagovati na tuđu ranjivost. Neko ko je dugo bio ponižavan može, kada dobije malo moći, početi da ponižava druge.

Neobrađena patnja ne ostaje uvek samo u onome ko ju je doživeo. Ona često prelazi u odnose sa decom, partnerima, kolegama i svima koje doživljavamo kao slabije ili drugačije.

Psihoterapija ne može promeniti prošlost, ali može pomoći da prošlost prestane neprimetno da određuje sadašnjost. Čovek može da razume zbog čega je razvio određene načine preživljavanja, da im prizna nekadašnju svrhu, ali i da proveri da li su mu oni i danas potrebni.

To nije osuda naših roditelja i prethodnih generacija. Najčešće su nam dali ono što su imali i ponavljali ono što su sami naučili. Razumevanje tog nasleđa omogućava nam da ga ne prenosimo dalje u neizmenjenom obliku.

Čovek koji razume sebe teže postaje predmet manipulacije

Društveni značaj psihoterapije ne završava se na tome da pojedincu bude lakše.

Čovek koji prepoznaje sopstveni strah lakše može da primeti kada neko pokušava tim strahom da upravlja. Onaj ko poznaje svoj bes ima veću mogućnost da ga ne usmeri prema unapred ponuđenom neprijatelju. Ko je svestan sopstvene potrebe za pripadanjem može lakše da odoli pritisku grupe kada grupa zahteva da se odrekne vlastitog mišljenja.

To ne znači da su ljudi koji idu na psihoterapiju zaštićeni od propagande, predrasuda ili manipulacije, niti da terapija garantuje političku ili moralnu ispravnost. Ono što psihoterapijski rad može da razvija jeste sposobnost samoposmatranja, preispitivanja i podnošenja neprijatne istine o sebi.

A društvu u kojem se neslaganje često doživljava kao neprijateljstvo naročito su potrebni ljudi koji mogu da podnesu različitost bez potrebe da drugoga ponize ili unište.

Takvi ljudi ne moraju da budu manje odlučni. Naprotiv, mogu se snažno suprotstaviti nepravdi, a da pritom ne postanu nalik onome protiv čega se bore. Mogu da kritikuju vlast bez mržnje prema svakome ko misli drugačije, da pripadaju grupi a da ne izgube vlastiti sud i da priznaju sopstvenu grešku bez osećaja da su time izgubili vrednost.

Psihoterapija nije zamena za društvenu promenu

Bilo bi, ipak, pogrešno očekivati da psihoterapija izleči posledice društvene nepravde dok njihovi uzroci ostaju netaknuti.

Psihoterapija ne može zameniti funkcionalne institucije, dostupno zdravstvo, dostojanstvene uslove rada, pravnu sigurnost i mogućnost da čovek živi od sopstvenog rada. Ne može mu obezbediti posao, ukloniti diskriminaciju niti naterati institucije da poštuju zakon. Ne bi trebalo ni da društveni problem prevodi isključivo na jezik individualnog mentalnog zdravlja.

Njena uloga je drugačija: da čovek sačuva sebe dok se zalaže za promenu. U tom procesu može jasnije da prepozna sopstvene granice, razlikuje odgovornost od svemoći i razume da nije lično kriv zato što ne može sam da popravi čitavo društvo. Može da ostane povezan sa drugima, traži podršku i ne pretvori nemoć u cinizam, apatiju ili nasilje.

Nije mala stvar sačuvati sposobnost mišljenja u društvu koje nas neprestano gura da se opredelimo pre nego što smo razumeli. Nije mala stvar sačuvati empatiju kada nas svakodnevno uče da je drugi neprijatelj. I nije mala stvar ostati čovek u okolnostima koje često nagrađuju upravo suprotno.

Od preživljavanja prema životu

Mnogi ljudi u Srbiji naučili su kako da prežive. Naučili su da izdrže, sačekaju, prećute, snađu se i nastave dalje. To jeste snaga, ali život ne bi smeo da se svede samo na izdržavanje.

Psihoterapija otvara pitanje koje u stalnoj borbi za opstanak lako zaboravljamo: kako zapravo želim da živim?

Ne kako bi trebalo da živim prema očekivanjima porodice, sredine ili društva. Ne samo kako da izbegnem opasnost i ne pogrešim. Nego šta mi je važno, kakve odnose želim, koje vrednosti želim da zastupam i koliku cenu više ne želim da plaćam da bih sačuvao privid mira.

Tražiti psihoterapijsku pomoć nije priznanje poraza. Često je to odluka da više ne želimo automatski da ponavljamo ono što smo nasledili, da sopstvene rane nanosimo drugima ili da čitav život provedemo vođeni strahovima koji pripadaju nekom ranijem vremenu.

Psihoterapija neće ukinuti nepravdu niti zaustaviti društvene krize. Neće od života napraviti prostor bez bola, gubitka i neizvesnosti. U psihoterapijskom radu čovek može bolje da razume šta mu se događa, jasnije da vidi gde još ima izbora i da sačuva deo lične slobode čak i u okolnostima koje ne može da bira.

Psihoterapija sama ne može izlečiti društvo.

Ali može pomoći da povređeni ljudi ne nastave da povređuju jedni druge.