Pred izbore, a nigde gasa

Vidiš jasno da izbori dolaze.

Sve je tu: pregrupisavanja, stara lica, nove koalicije od starih ljudi, televizijski termini, patriotske teme koje se vade iz zamrzivača čim zatreba.

Samo nekako, nema gasa. Kao da je cela politička mašina upaljena, ali je neko zaboravio da joj sipa gorivo.

Kod birača vlasti uvukao se umor.

Ne ona velika, istorijska apatija kojom se objašnjava sve što ne može da se objasni, nego običan zamor materijala. Čovek je previše puta bio pozvan da se oduševi istim događajem, istim neprijateljem i istim objašnjenjem da je baš sada najteže, ali da će već sutra biti istorija.

Na drugoj strani studenti i dalje imaju puna jedra. Energija, dakle, nije nestala. Samo je promenila adresu. I, što je najgore po stare majstore, promenila je i vlasnika.

Kod vlasti je ostala infrastruktura. Kod bivše opozicije ostala su imena. Kod studenata je ostao zamah.

I to se oseća.

Pokušalo se malo i sa pokojnim Mladićem, ali teško je vratiti emociju iz devedesetih VHS kasetom u vreme kada ti sve drugo stiže u full HD-u. Nekada je bilo dovoljno pustiti poznate kadrove, dodati zastavu, muziku i glas koji zvuči kao da upravo objavljuje mobilizaciju. Danas publika već zna gde ide reklama i kada treba da nastupi kolektivno uzbuđenje.

A ni ovi koji za dnevnicu proizvode jaku emociju više ne mogu svaki put da odglume premijeru predstave koju igraju dvadeset godina. Glumci su umorni, a publika zna kraj.

Možda je i malo do vrućine.

Čak ni gej parada više nema nekadašnju političku moć. Posle svega što smo u međuvremenu videli i čuli, društvo se i na to naviklo. Nekada bi takva tema nedeljama proizvodila nacionalne potrese, danas jedva podigne temperaturu za stepen iznad spoljne. Čak i moralna panika izgleda kao da je uzela godišnji odmor.

A onda tu stoje studenti.

Nezgodna priča.

U politiku ulazi neko ko ne počinje pitanjem koliko ima poslaničkih mesta, nego zašto poslanik ima šofera, službena kola, dnevnice i restoran po cenama kojih nema ni u menzi. To više nije borba oko toga ko će sesti u fotelju. To je opasnost da neko pita čemu ta fotelja zapravo služi.

Jer ako se politička scena ozbiljnije promeni, neko će morati da ostane bez privilegija. I sad složna braća treba da se dogovore ko će prvi da pokaže solidarnost tako što će ostati bez svega. Najteži deo svake revolucije, izgleda, jeste nova raspodela „skromnosti“.

Kada se čovek godinama navikne na dobru hranu, bolji alkohol, vozača koji čeka ispred, karticu koja prolazi, čoveka koji se javlja na telefon i vrata koja se sama otvaraju, teško se vraća u red sa ostalim smrtnicima.

Posle dužeg uživanja u privilegiji, običan život izgleda kao kaznena ekspedicija. Čekanje u redu postaje politički progon, a plaćanje sopstvenog ručka kršenje ljudskih prava.

Nervoza se onda prenese na saradnike, savetnike, kumove, prijatelje i sve koji su naučili da im egzistencija zavisi od toga da jedan čovek ostane na pravom mestu. Čak i ljubavnice postaju nervozne.

Privilegija ima tu nezgodnu osobinu da posle dovoljno vremena prestane da se doživljava kao privilegija i postane nešto što ti, po sopstvenom osećaju, jednostavno pripada. Tek kad zapreti da nestane, vidi se koliko je zavisnost od nje duboka.

A stara opozicija?

Mnogi nekadašnji opozicioni lideri izgledaju kao glumci koji su ostali na sceni iako je predstava odavno promenjena. Isti izrazi, isti govor, iste podele, isto obećanje da ovog puta samo treba da se ujedine, razjedine, pa ponovo ujedine u nešto novo što će uglavnom ličiti na prethodno.

Politički reciklažni centar: od starih lidera pravi se nova nada, a od nove nade stari lideri. Sve se vraća u opticaj, osim poverenja.

Vidiš čoveka da govori, a vidiš istovremeno da više ni on sam ne veruje tekstu koji su mu dali. Samo nastavlja, jer je mikrofon već uključen. Jednom kad uđeš u javni život, možeš da promeniš stranku, ideologiju, frizuru i stav o svemu — samo ne možeš da promeniš činjenicu da te publika pamti.

I onda naiđu studenti koji ne pokušavaju da zvuče kao političari.

To je njihov najveći kapital.

Ne govore kao da su upravo izašli iz stranačke škole za javni nastup. Ne nude naciju u paketu sa dnevnicom. Ne obećavaju da će sve biti bolje čim se oni rasporede po odborima. Ne ponašaju se kao da je država porodična firma u kojoj se konkurs završava telefonskim pozivom.

Kad malo odmakneš pogled od Srbije, vidiš da ni u Bosni nije mnogo lakše.

Tamo bi veterani političke industrije rado ponovo dobili veliku uvredu, zastavu, incident ili pokojnika — bilo šta što može lepo da se prelije preko televizije. Pa da se kresne šibica i konačno uhvati talas.

Ali nema talasa.

Sve nekako mlako. Vidi se čovek kako na obali ručno pravi cunami, pa viče publici da se skloni jer upravo stiže prirodna nepogoda. Talas se ne pojavljuje, ali saopštenje o talasu već ide.

A ne smemo zaboraviti ni Dodu, koji je godinama uspevao da bude i seizmograf i proizvođač zemljotresa. Kad god zatreba, malo podigne temperaturu, pomene razdruživanje, državu, Zapad, Sarajevo, Moskvu, pa svi trče da pitaju šta sad hoće. Čovek je od političke krize napravio mali kućni aparat: uključiš kad ti treba, isključiš kad počne da dimi.

I tako svuda ista muka: političari bi veliki talas, ali more ravno. Svi bi istorijski trenutak, ali bez istorijskog rizika.

Da je rahmetli Sloba živ, možda bi izvukao predizbornu 95-icu.

Za one koji ne pamte, legenda kaže da se autobus 95 na Novom Beogradu devedesetih naročito revnosno pojavljivao pred izbore, dok ga je između izbornih ciklusa trebalo tražiti kao retku pticu. Penzioneri bi ga gledali i govorili: „Eto, kažem ti, vidiš da može.“

Pet-šest dana kasnije opet taban trans.

Možda legenda nije precizna kao vozni red, ali politički radi savršeno. Nekada je za dokaz napretka bio dovoljan autobus koji se pojavi u pravom trenutku.

Danas bi za isti efekat verovatno bio potreban autobus, metro, leteći taksi i bar jedan hologram gradonačelnika. Metro je obećan toliko puta da više nije obećanje nego književni žanr. Kanalizacija na levoj obali Beograda nikako da postane dosadna svakodnevica, što bi kanalizacija valjda i trebalo da bude.

Prerada otpada, novi gradovi, stari projekti, novi rokovi — sve već postoji u arhivi sećanja i obećanja. Politički programi liče na jelovnik restorana koji nema kuhinju: izbor je veliki, ali stiže samo račun.

Ni Nestorovi vanzemaljci više ne proizvode čuđenje. Mitrović može da nosi luk i strelu, ali i to smo već videli. Došli smo do tačke u kojoj televizijska politika mora ozbiljno da se potrudi da bi razlikovala predizbornu kampanju od pilot-epizode rijalitija iz Šimanovaca.

Zvali bi možda i nekoga iz crkve da priskoči u pomoć, ali valjda isti broj imaju Mozzart i centrala Patrijaršije, pa nikad ne znaš ko će da se javi. Uostalom, i jedni i drugi rade sa nadom, samo što jedni nude večni život, a drugi dobru kvotu.

I zato nije stvar u tome da je Srbija politički mrtva.

Naprotiv.

Politička energija postoji, samo se preselila tamo gde je stari sistem najmanje kontroliše. Nije nestala publika. Nestala je spremnost da se svaki put plati ista predstava.

Birač vlasti je umoran.

Stara opozicija deluje kao remejk reprize.

Studenti još imaju vetar.

A vreme prolazi.

Ako se nešto zaista promeni, neće svi ostati unutra. Neko će izgubiti poslaničko mesto, neko funkciju, neko upravni odbor, neko vozača, neko ručak, neko telefon koji se odmah javlja. Neko će prvi put morati da sazna koliko košta kafa kada je sam plaća. Da o svom trošku sipa gorivo.

A sa te igle se, izgleda, najteže skida.

Zato će možda glavno pitanje ovih izbora biti jednostavnije od svih velikih nacionalnih tema:

Ne ko će da pobedi,

nego ko je spreman da ostane bez fotelje?