Kuda teče Bosna

Kada je, negde oko 62. minuta 79. večitog derbija, pre gotovo 40 godina, Admir Smajić iz koraka izbacio Zvezdinog odbrambenog igrača i iskosa sa leve strane krenuo ka golu Stevana Stojanovića, svi su na stadionu očekivali centaršut.

A lopta je — možda i mimo njegove namere — skliznula s noge i našla onaj mali, sasvim dovoljan deo nebranjene mreže između golmana i stative. Taman toliko da Partizan povede u večitom derbiju.

Zašto vam ovo pišem?

Zato što je i taj davni gol, baš takav kakav je bio, bio jedan od onih puteva kojima je tada tekla Bosna.

Jer u svakom od nas ovde, na ovim prostorima, priznali to ili ne, teče ta Bosna.

Njen tok nije prav. Ona krivuda, prolazi, ponire, pa se opet vraća. Čas ti se učini da je nema, a ona iznenada izbije, donese novi život, novi miris i novi behar.

I ko to ne razume, nije shvatio da baš Ti zelena si rijeka bila.

Ta Bosna, koja struji ovim prostorima vekovima, zapravo je pupčana vrpca života. Kada bismo je prekinuli, ne bi nestala samo ona. Nestalo bi nešto od svih nas.

I mogao bih sada o Kulenoviću, Selimoviću, Šantiću, Emini, ali neću jer to morate pročitati sami.

I nije ta reka, nije ta Bosna, slučajno smeštena tu gde jeste — u sredinu, u samo srce ovog prostora. Ona je pupak naših naroda. Mesto oko kog smo se mogli okupiti da čuvamo, a ne da otimamo.

Jer ko Bosnu otima od drugih, na kraju je otima i od sebe.

Nikada, kada su klubovi iz Beograda i Srbije igrali u Bosni, nisu tamo bili dočekani kao tuđi. Naprotiv.

Partizan je znao da za svoj domaći teren izabere Mostar. U Sarajevo se išlo kao kod rodbine. U komšiluku su igrali Sead Sušić, Husref Musemić, Refik Šabanadžović, Sulejman Halilović, Enes Bešić… Ljudi koje smo gledali kao svoje, čak i onda kada smo kasnije pokušavali da zaboravimo koliko su naši bili.

I tako dalje krivuda ta Bosna.

O Partizanu neću mnogo, jer se mi i danas jasno ponosimo našim velikanima. I uvek ću među prvima pomenuti, neka mi drugi ne zamere, jedinstvenog Mustafu Hasanagića. Pa odmah za njim Smajića, Hatunića, Omerovića, Župića, Ljajića…

To se zaboraviti ne može.

Kao što se ne može zaboraviti ni produženi dvokorak Harisa Brkića.

A kada smo one devedesete u Italiji ispali od Argentine, na penale, slomilo nas je mnogo pre bele tačke. U 31. minutu ostali smo bez Refika Šabanadžovića, Sarajlije koji je čuvao Maradonu. A u tom timu nije bilo ni čoveka ključnog za strategiju Štrausa sa Grbavice, jednog Meše Baždarevića, koga nam je suspenzija oduzela još pre turnira.

I eto vam Bosne opet. Malo izbije, malo ponire, pa kada za trenutak nestane — sve se poremeti.

Reći će neko da je ovo besmisao. Reći će neko da je dodvoravanje. Ali setite se samo Sarajeva koje je pobedu protiv Španije 1990. slavilo kao svoju. I moraćete, makar u sebi, da izgovorite to ime.

Sarajevo.

Isto ono Sarajevo koje smo godinama držali pod opsadom. Isto ono Sarajevo u koje smo nekada išli kao među svoje. Ono divno olimpijsko Sarajevo, sa Vučkom, Vajtom i Nedeljnim zabavnikom. Sarajevo koje smo hteli da izbrišemo, kao da se brisanjem grada može izbrisati ono što nas je napravilo.

Mi, čiji je Princip u Sarajevu pucao u simbol imperije koja je Bosnu držala pod sobom.

Mi, čija je istorija puna Mlade Bosne, Andrića, Gaćinovića, Mehmedbašića…

Vidite sada kuda ta Bosna krivuda.

I zašto se zaustaviti ne može.

Posle opsade, smrti i svega zla koje je učinjeno, ostaje ona Njegoševa rečenica “Na groblju iznići će cvijeće za daleko neko pokoljenje.”

I baš tako bi.

Tamo gde je ostavljeno groblje, izniklo je neko novo cveće. Zajedno sa Bosnom koja opet izvire. I to je život svih nas.

Jer da Bosne nije bilo, ne bi bilo ni slobode. Ni 1918. Ni 1945. Ne bi bilo ni tog velikog zajedničkog daha koji smo imali, pa ga proćerdali, pa ga se danas stidljivo prisećamo kao nečega što je neko drugi sanjao umesto nas.

A nije.

To je bilo naše.

I to dobro znaju oni koji bi Bosnu rado ukinuli. Oni koji bi je sveli na teritoriju, broj, rov, rovokopač, granicu i tuđu nesreću. Takvi nikome na ovom prostoru dobro ne misle. Ni Bošnjacima, ni Srbima, ni Hrvatima. Nikome.

Knjige su tu, pa listajmo.

Zato se dobro zamislite kad neka naopaka reč krene. Kad se opet počne govoriti kao da Bosna nije život, nego problem. Kao da nije srce, nego višak. Kao da nije reka koja nas hrani, nego voda koju treba pregraditi.

I makar kada se drugog jula zakotrlja lopta, budite uz te momke.

Ne zbog politike.

Ne zbog parole.

Nego zbog duga.

Jer kao što je Balašević govorio, ljubav ne pobeđuje uvek, ali je nepobediva.

A tu ljubav ostali smo dužni. Makar toj deci koja nisu pristala da nestanu.

A što se same Bosne tiče — i kad bi rekli da je sutra kraj, nikada im vjerovao ne bih…
…i ne samo ja.