Ko su zapravo blokaderi?

Danas vrlo često čujemo reč blokaderi.

U govoru predstavnika vlasti i delu medija ona je postala uobičajena oznaka za studente u blokadi, njihove pristalice, a neretko i za političke protivnike mnogo šire od toga.

Ali hajde da na trenutak ostavimo političku etiketu po strani i vratimo se samoj reči.

Šta je zapravo blokada? I ko su, onda, zapravo blokaderi?

Da li je blokada kada neko, u znak protesta, izađe na ulicu i na neko vreme zaustavi saobraćaj?

Danas je prošao 701 dan od rušenja nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, tragedije u kojoj je život izgubilo 16 ljudi. Optužnica protiv 13 osoba jeste potvrđena, ali suđenje još nije počelo i konačna krivična odgovornost nije sudski utvrđena.

Pa ako neko zbog toga izađe na ulicu i pita šta se dogodilo, kako se dogodilo i ko je za to odgovoran — da li je on taj koji blokira društvo?

Ili bi možda trebalo da proširimo značenje te reči?

Jer blokade ne postoje samo na raskrsnicama.

Postoje i blokade ljudskih života.

Da li je blokada kada negativna selekcija na poslu godinama ne dozvoljava najboljim ljudima da dođu do mesta na kojima bi mogli najviše da pruže?

Kada neko ima znanje, ideju, sposobnost i energiju da unapredi ustanovu ili firmu u kojoj radi, ali mu put zatvaraju poznanstva, nepotizam, partijska pripadnost ili poslušnost?

Kada se ne napreduje zato što si dobar u svom poslu, nego zato što pripadaš odgovarajućem krugu?

Zar to nije blokada?

I to mnogo ozbiljnija od nekoliko sati zatvorenog saobraćaja, jer takva blokada može da traje godinama. Nekome i čitav radni vek.

Da li je blokada kada institucije ne omogućavaju najboljima da se iskažu, nego ih guraju u stranu?

Kada čovek shvati da znanje nije dovoljno, trud nije dovoljan, rezultat nije dovoljan — jer postoji nešto važnije od svega toga: kome pripadaš, koga poznaješ i da li umeš da ćutiš kada bi trebalo nešto da kažeš?

Da li je blokada kada neko ima ideju kako da se nešto popravi, ali nema mogućnost da je realizuje zato što bi samim tim pokazao da nešto do tada nije rađeno kako treba?

Da li je blokada kada u jednom društvu drugačije mišljenje postane problem?

Ne mora čak ni da bude reč o političkom protivniku. Dovoljno je da neko u određenom trenutku kaže da nešto može bolje, da postavi neprijatno pitanje ili da na istu stvar gleda drugačije od onih koji trenutno donose odluke.

Ako mu zbog toga zatvorimo vrata — šta smo uradili?

Jesmo li njega sprečili da „blokira sistem“ ili smo upravo blokirali mogućnost da se taj sistem promeni?

Da li je blokada kada grad sa više od milion i po stanovnika, kome mostova svakako ne pretiče, ostane bez jednog od postojećih prelaza preko Save pre nego što je novi izgrađen?

Stari savski most je uklonjen, novi još nije završen, a deo saobraćaja i javnog prevoza preusmeren je preko Brankovog mosta. Za ljude koji svakodnevno iz Novog Beograda i Zemuna putuju prema centru to znači još jedan pritisak na pravac koji je i bez toga u špicu često zagušen.

Da li je i to blokada?

Jer blokirati grad ne znači samo stati na raskrsnicu. Može da znači i organizovati grad tako da njegovi stanovnici svakodnevno gube vreme pokušavajući da stignu sa jednog njegovog kraja na drugi.

I ako već govorimo o blokadama, zar nije neobično da nas više uznemiri nekoliko sati zatvorena raskrsnica nego svakodnevno stajanje hiljada ljudi u kolonama?

Da li je blokada kada se politika i institucionalni uticaj preliju i na sport?

Kada se umesto o igri i rezultatu sve češće raspravlja o tome da li svi klubovi imaju iste uslove, isti tretman i ista pravila?

Možda problem tada nije samo sport. Problem je poverenje da pravila važe jednako za sve.

I to je jedna vrsta blokade.

Blokada poverenja.

Da li je blokada kada građani godinama postavljaju ista pitanja, a odgovore ne dobijaju?

Kada se odgovornost prebacuje sa jedne institucije na drugu, sa jednog čoveka na drugog, dok pitanje vremenom ne prestane da bude vest?

Kada više nije problem samo ono što se dogodilo, već činjenica da više niko ozbiljno ne očekuje da će dobiti jasan odgovor?

Možda je upravo to jedna od najvećih blokada koje društvo može da doživi.

Jer društvo ne funkcioniše samo zahvaljujući putevima, zgradama i institucijama. Funkcioniše zahvaljujući poverenju da određena pravila ipak postoje i da ona važe za sve.

Kada tog poverenja nema, sve počinje da stoji.

Da li je blokada i kada godinama govorimo da želimo da stignemo na neko mesto, a uporno se krećemo presporo?

Srbija je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji od 2012. godine, a pristupne pregovore vodi od 2014. Danas, više od dvanaest godina kasnije, otvorena su 22 od 35 pregovaračkih poglavlja, a dva su privremeno zatvorena.

Godinama govorimo o modernizaciji države, institucijama, evropskim integracijama, vladavini prava i profesionalizaciji javnog sektora.

Ako su to naši ciljevi, onda se postavlja jednostavno pitanje: zbog čega toliko dugo ne uspevamo da ih ostvarimo?

Jer i stajanje u mestu je vrsta blokade.

Možda najpodmuklija.

Čovek makar zna šta se događa kada mu neko zatvori put. Mnogo je opasnije kada mu godinama objašnjavaju da napreduje, a on svaki put kada pogleda oko sebe zatekne gotovo isti pejzaž.

A možda je najveća blokada ona zbog koje ljudi na kraju odlaze.

Ne odlaze svi samo zbog većih plata.

Odlaze i zato što negde drugde mogu da rade posao za koji su se školovali. Zato što njihovo znanje tamo može da ima veću vrednost. Zato što mogu da napreduju bez pitanja čiji su, koga poznaju i kome duguju uslugu.

I onda svoje znanje, iskustvo, energiju i najbolje godine ulože u neku drugu sredinu.

Tamo postanu lekari, inženjeri, naučnici, profesori, umetnici, preduzetnici.

Tamo stvaraju vrednost.

Tamo unapređuju društvo.

A mi se ovde pitamo zašto ljudi odlaze.

I opet nekoga nazivamo blokaderom.

Zato možda nije najvažnije pitanje ko je blokirao raskrsnicu.

Mnogo važnije pitanje je:

Ko je blokirao društvo?

Ko je blokirao institucije?

Ko je blokirao sposobne ljude?

Ko je blokirao odgovornost?

Ko je blokirao drugačije mišljenje?

Ko je blokirao napredovanje prema pravilima koja bi trebalo da važe za sve?

I ko je toliko dugo držao sve te blokade da smo na njih počeli da gledamo kao na nešto normalno?

Neke blokade traju nekoliko sati. Neke traju godinama. Samo smo ove druge prestali da primećujemo.

Možda smo se toliko navikli na društvo puno stvarnih blokada da nam je danas najlakše da blokaderom nazovemo onoga ko je na njih pokazao prstom.

A onda je problem samo jedna raskrsnica.

Sve ostalo može da nastavi da stoji.