Kad tuđa bol prestane da obavezuje

Na severnoj tribini stadiona „Rajko Mitić“ pojavljuje se slika Ratka Mladića. Uz nju poruka: „Pravac Potočari.“ Ne „počivaj u miru“. Ne samo njegovo ime. Potočari. Mesto koje se više ne može izgovoriti odvojeno od onoga što se dogodilo u Srebrenici u julu 1995. godine.

Stadion, naravno, nije mesto na kojem se očekuje istorijski seminar. Niko tamo neće čitati presudu, analizirati komandnu odgovornost, svedočenja ili hiljade dokaznih predmeta. Masa funkcioniše drugačije; ona traži znak koji svi razumeju. Mladićev lik je taj znak.

Ali Potočari menjaju prirodu tog znaka. Više nije reč samo o tome da neko Ratka Mladića smatra svojim herojem; u poruku se uvodi i mesto na kojem su sahranjene njegove žrtve. Upravo tu počinje pitanje zluradosti.

Ne zato što možemo znati šta oseća svaki čovek na tribini — ne možemo. Bilo bi neozbiljno hiljadama ljudi pripisati jedno unutrašnje stanje na osnovu transparenta. Možemo, međutim, postaviti drugačije pitanje:

Šta mora da se dogodi sa našom predstavom o drugom čoveku da bi mesto njegovog stradanja moglo da postane deo pobedničke provokacije?

Dan ranije slika je bila drugačija: nije stadion, nego Dom Vojske Srbije. Tu je održana komemoracija Ratku Mladiću, uz prisustvo ministra pravde, nekadašnjih pripadnika Vojske Republike Srpske i ljudi koji su nosili njegov lik i oznake heroizacije. U javnom prostoru ponovo su se pojavili narativi u kojima se Mladić predstavlja pre svega kao branilac naroda, dok se zločini za koje je pravosnažno osuđen negiraju, umanjuju ili potiskuju iza priče o nacionalnoj nepravdi.

To je već nešto drugo od navijačke tribine. Kada istorijski revizionizam ostane na zidu, stadionu ili u privatnom razgovoru, možemo govoriti o subkulturi, frustraciji, provokaciji ili ideološkoj margini; kada uđe u Dom Vojske i dobije prisustvo državnog funkcionera, dobija institucionalnu težinu.

Zato nije dovoljno pitati zašto neko voli Ratka Mladića. Mnogo je važnije pitati čemu Ratko Mladić danas služi, jer tri decenije posle rata on sve manje mora da bude čovek o kojem se nešto zna, a sve više može da bude simbol pomoću kojeg se pokazuje pripadnost.

Ne mora se pročitati presuda, niti znati sadržaj dokaza; dovoljno je znati na kojoj strani treba stajati. Naš. Jedna kratka reč može da zameni hiljade stranica.

Ratko Mladić je pravosnažno osuđen na doživotni zatvor za genocid u Srebrenici, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine. Suđenje je trajalo 530 dana, saslušana su 592 svedoka i izvedeno je gotovo deset hiljada dokaznih predmeta. To ne znači da međunarodni sudovi ne smeju da budu kritikovani niti da je istorija prestala da bude predmet istraživanja; znači samo da ovde nije reč o čoveku oko kojeg činjenice ne postoje.

Pa ipak, činjenice kao da postaju sve manje važne, a njihovo mesto zauzima identitet. Zato se na razgovor o Mladiću često ne odgovara dokazom na dokaz, nego se pojavljuju Gotovina, Orić, NATO, bombardovanje, Kosovo, Jasenovac, „Oluja“, nepravda prema Srbima ili licemerje Zapada. Neke od tih tema jesu važne i predstavljaju stvarne istorijske traume i nepravde; pitanje je, međutim, zašto se pojavljuju baš onda kada bi trebalo govoriti o tuđoj žrtvi.

Kada sopstvena patnja postane moralna valuta

Socijalna psihologija poznaje fenomen takmičenja u viktimizaciji. Istraživanja pokazuju da podsećanje ljudi na istorijsko stradanje sopstvene grupe može da smanji osećanje odgovornosti ili krivice zbog štete koju je ta grupa nanela drugima. To ne znači da svoje žrtve treba zaboraviti — upravo suprotno. Problem nastaje kada se sopstvena patnja pretvori u moralnu valutu kojom se plaća ravnodušnost prema tuđoj.

Rečenica „ali i oni su nas ubijali“ može biti istorijski potpuno tačna, a ipak moralno potpuno promašena. Sve zavisi od toga čemu služi. Ako služi da razumemo celinu jednog rata, ona je neophodna; ako se izgovara samo zato da bi se iz razgovora uklonila žrtva o kojoj je upravo reč, onda više nije istorijska činjenica nego psihološki mehanizam odbrane.

Zoran Milivojević u dva različita teksta naslovljena „Zluradost“ pravi korisnu razliku. Kada patimo sa drugim, govorimo o saosećanju; kada nam njegova patnja ništa ne znači, javlja se ravnodušnost. Kada drugoga prethodno procenimo kao lošeg, nemoralnog ili zlog, njegova nesreća može da počne da izgleda kao zaslužena kazna.

U Psihologičkim spisima zluradost povezuje upravo sa zadovoljstvom zbog nesreće koja je snašla nekoga za koga verujemo da ju je zaslužio. Presudna je ta poslednja reč: zaslužio.

Zluradost, dakle, ne počinje tuđom patnjom; počinje presudom o tome ko je drugi čovek. Pre nego što možemo da se radujemo nečijoj nesreći, moramo pronaći razlog zbog kojeg ta nesreća više nije nepravda. Zato je zluradost možda završna emocija jednog mnogo dužeg procesa; pre nje dolazi demonizacija.

U Emocijama Milivojević opisuje način na koji jedna društvena grupa može biti predstavljena kao oličenje zla, sve dok njeni pripadnici ne prestanu da budu doživljavani kao ljudi na koje se primenjuju ista moralna pravila. To je jedan od najopasnijih trikova grupnog morala: moral uopšte ne mora da nestane, dovoljno je da se suzi krug ljudi na koje se odnosi.

Čovek može da voli svoju decu, brine o roditeljima, pomaže prijateljima, daje novac nekome u nevolji, posti, moli se i sasvim iskreno veruje da je dobar čovek. Nije neophodno uništiti njegov moral da bi postao ravnodušan prema tuđem stradanju; dovoljno je da drugi prestane da pripada njegovoj moralnoj zajednici.

Kada u priču uđe crkva

I tu dolazimo do treće scene: Crkva Svetog Luke. Patrijarh Porfirije služi opelo Ratku Mladiću i govori o njemu kao o hrišćaninu, vojniku i komandantu čije će ime ostati u molitvama i pamćenju velikog dela srpskog pravoslavnog naroda, koji prema njemu oseća duboku zahvalnost jer ga vidi kao čoveka koji je podneo žrtvu za slobodu, odbranu i opstanak svog roda.

U toj slici postoji hrišćanin, vojnik, žrtva, narod i „svoj rod“; upravo zato postaje upadljivo pitanje ko nedostaje.

Nije problem što Crkva služi opelo grešnom čoveku. Hrišćanstvo bi izgubilo mnogo od svoje suštine kada bi pravo na molitvu zavisilo od besprekornog života pokojnika. Problem je nešto drugo: šta se događa kada se uz molitvu za pokojnika istovremeno gradi javni narativ u kojem se on pojavljuje kao čovek koji je podneo žrtvu, dok ljudi koji su stradali od vojske kojom je komandovao nestaju iz moralnog kadra?

Tu više nije reč samo o oproštaju pokojniku, nego o sećanju živih. A način na koji jedno društvo pamti određuje i način na koji će zaboravljati.

Samo nekoliko meseci ranije pred Hramom Svetog Save nalazile su se nepregledne kolone ljudi koji su satima čekali da se poklone Pojasu Presvete Bogorodice. Zbog velikog interesovanja boravak relikvije je produžavan, a izveštavalo se o desetinama hiljada vernika.

Ne znamo da su to isti ljudi i bilo bi nepošteno tvrditi da jesu. Ovo nije priča o tome da je neko jednog meseca stajao u jednom redu, a nekoliko meseci kasnije u drugom. Kontrast je ozbiljniji: isto društvo u kratkom vremenskom razmaku proizvodi dva velika javna prizora u kojima se snažno poziva na pravoslavni identitet.

U jednom se govori o svetinji, veri, nadi, ljubavi i milosti; u drugom najviši crkveni autoritet govori o dubokoj zahvalnosti čoveku koji je umro služeći doživotnu kaznu za genocid i druge zločine. Zato je pitanje religioznosti ovde mnogo ozbiljnije od optužbe za licemerje.

Dokle doseže naše saosećanje: do porodice, do crkve, do naroda — ili do čoveka?

Moguće je biti iskreno religiozan i istovremeno imati duboko selektivnu empatiju. Čovek ne mora da glumi pobožnost da bi moralno bio nedosledan; ako je svet podelio na „nas“ i „njih“, u njegovoj unutrašnjoj logici kontradikcija možda uopšte ne postoji.

Za svoje se molimo, svojima opraštamo i svoje razumemo u istorijskom kontekstu; za druge tražimo dokaze, brojimo njihove mrtve, proveravamo da li su baš svi bili civili i podsećamo šta su njihovi činili nama.

Kada simbol postane važniji od čoveka

I tako dolazimo do možda najvažnijeg pomeranja. Možda danas više nije presudno ni to da neko zaista veruje da je Ratko Mladić nevin; njegov lik može da obavlja svoju funkciju i bez toga.

Može da bude odgovor Zapadu, Bosni, Hagu i svakome ko od Srbije traži suočavanje sa devedesetim: „Nećete vi određivati ko su naši heroji.“

Psihologija za takvu reakciju ima izraz — reaktancija. Kada čovek ili grupa osete da im neko spolja ograničava slobodu izbora, mogu početi još snažnije da brane upravo ono što im se osporava. Mi za to imamo jednostavniju reč: inat. Ali inat prestaje da bude simpatična nacionalna anegdota kada predmet inata postanu mrtvi ljudi.

Što Mladića snažnije osuđuju ljudi ili institucije koje deo društva već doživljava kao neprijateljske, njegov lik može postajati vredniji kao znak otpora. U jednom trenutku više nije potrebno braniti njegovu nevinost; dovoljno je braniti pravo da ga slavimo.

A kada se to spoji sa osećanjem da je sopstvena grupa istorijski ponižavana, da joj se ne priznaje dovoljno patnje i da svet prema njoj primenjuje drugačija pravila, javlja se još jedno snažno psihološko pojačanje. Istraživanja kolektivnog narcizma pokazuju vezu između uverenja da je sopstvena grupa izuzetna, ali nedovoljno priznata, preosetljivosti na kritiku, neprijateljstva prema drugim grupama, teorija zavere i čak zadovoljstva zbog nesreće koja pogađa drugu grupu.

To nije dijagnoza Srba, niti bi takva dijagnoza imala ikakvog smisla. To je socijalnopsihološki mehanizam koji postoji u mnogim društvima; činjenica da je univerzalan ne znači da ga ne treba prepoznati kada se pojavi kod nas.

Vaša bol nas ne obavezuje

Možda je zato rečenica „vaša bol nas ne obavezuje“ najbliža suštini svega što gledamo, ne zato što je iko mora svesno izgovoriti, nego zato što moralni efekat ne zavisi uvek od namere.

Čovek koji nosi Mladićevu sliku možda veruje da brani svoj narod, možda smatra da ispravlja istorijsku nepravdu, možda nikada nije razmišljao o majci koja već trideset godina odlazi u Potočare. Ali kada tuđa smrt ne može da promeni našu sliku heroja, kada žrtve nestanu iz besede, kada mesto njihovog ukopa postane navijačka poruka, a razgovor o presudi odmah zamenimo pričom o sopstvenom stradanju, poruka koja ostaje upravo je takva:

Vaša bol nije dovoljno važna da bi nas obavezala na preispitivanje.

I možda se upravo tako društvo vraća u devedesete: ne zato što se ponovo pojavljuju iste uniforme, niti zato što ponovo slušamo iste pesme, pa ni zato što Ratko Mladić ponovo postaje prisutan na stadionima, u državnim ustanovama i pred oltarom.

Društvo se vraća u devedesete kada ponovo prihvati njihovu najopasniju moralnu podelu: na naše mrtve, čija imena treba pamtiti, i njihove mrtve, čije postojanje prvo treba objasniti.

Priznati tuđu žrtvu ne znači odreći se svoje; priznati zločin čoveka iz sopstvenog naroda ne znači osuditi sopstveni narod. I ne postoji ništa patriotsko u potrebi da naše dostojanstvo zavisi od poricanja dostojanstva nekog drugog.

Možda je prava mera zrelosti društva upravo sposobnost da kaže: ovo je naš čovek, ovo je naša istorija, ovo su naše žrtve, ali ono što je učinjeno njima bilo je zlo.

Bez „ali“, bez Gotovine, bez Orića, bez NATO-a. Za njihove zločine postoje druge rečenice; ova pripada ovim mrtvima.

I tek kada budemo sposobni da svakoj žrtvi damo njenu rečenicu, možda ćemo konačno izaći iz rata koji je formalno završen pre tri decenije.

Jer Ratko Mladić danas možda zaista više nije glavna tema. Mnogo je važnije zbog čega nam je njegov lik još potreban i šta se sa nama dogodilo ako nam je, da bismo znali ko smo, ponovo potrebno da odlučujemo čija bol nas obavezuje, a čija ne.

Izvori i literatura

• Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove — predmet Ratko Mladić.
• N1/Beta, 5. septembar 2026 — komemoracija u Domu Vojske Srbije.
• BBC News na srpskom/Danas, 6. septembar 2026 — derbi i poruka „Pravac Potočari“.
• Srpska pravoslavna crkva, 7. septembar 2026 — beseda Patrijarha Porfirija na opelu Ratku Mladiću.
• RTS, 27. maj 2026 — Pojas Presvete Bogorodice u Hramu Svetog Save.
• Zoran Milivojević, Psihologički spisi, tekst „Zluradost“, str. 251–252; Psihologike svakodnevnog života, tekst „Zluradost“, str. 295–296; Emocije.
• Roy F. Baumeister i Brad J. Bushman, Social Psychology and Human Nature; Wayne Weiten i dr., Psychology Applied to Modern Life.

Napomena: opisani javni događaji i sudske činjenice proverljivi su podaci. Tumačenja o zluradosti, selektivnoj empatiji, reaktanciji i funkciji političkog simbola predstavljaju socijalnopsihološku analizu, a ne dijagnozu pojedinaca ili društva.