Grobari Partizana

Šest buktinja i jedan transparent

Nedelja, 11. oktobar. Stadion Partizana, onaj koji su generacije zvale Stadion JNA.

Na terenu, u dresu Novog Pazara, Adem Ljajić. Na ogradi južne tribine, veliki transparent sa likom Ratka Mladića. Sa iste tribine, skandiranje njegovog imena.

Transparent je ostao na ogradi gotovo do kraja utakmice.

Partizan je pobedio 1:0. Ali teško je reći da je te večeri Partizan išta dobio.

Ljajić nije slučajan gost u Humskoj. U Partizan je došao kao četrnaestogodišnji dečak, 2005. godine. Za prvi tim debitovao je u leto 2008, pod istim tim reflektorima, u kopačkama koje je, kako je sam pričao, morao da ofarba u crno. Nije tada imao novca za nove. Sa Partizanom je osvojio dve titule šampiona i jedan kup. Iz Humske je otišao u Fiorentinu, a potom igrao za Romu, Inter, Torino i Bešiktaš.

Jedan od onih igrača zbog kojih se klub ponosi svojom školom.

I jedan od onih za koje smo, iskreno, priželjkivali da će se jednog dana vratiti. Možda baš sada, kada je Partizanu teško kao retko kada u njegovoj istoriji. Ne kao spas, nego kao podsetnik na ono što je ovaj klub umeo da bude. Kao inspiracija za neki novi, bolji početak.

Umesto toga, dočekali smo ga ovako.

Neko će reći da je to poruka Novom Pazaru. Poruka Ljajiću. Poruka Bošnjacima.

Da li je?

Navijači Novog Pazara mogu da se uvrede, da budu ravnodušni ili da slegnu ramenima. Ljajić može da odigra svoju utakmicu, kao što ju je i odigrao. Novi Pazar će otići kući i nastaviti dalje.

Ko, onda, zapravo ostaje povređen?

Partizan.

Ovo nije pitanje dnevne politike. Ne pitam ko za koga glasa niti ko kako gleda na devedesete. Pitam nešto mnogo jednostavnije:

Znaju li ljudi na južnoj tribini za koji klub navijaju?

Partizan nije nastao kao klub jednog naroda.

Osnovan je 4. oktobra 1945. godine kao klub pri Centralnom domu Jugoslovenske armije. Prvih pet godina bio je neposredno vezan za Armiju, a od 1950. postao je samostalni klub u okviru Jugoslovenskog sportskog društva Partizan.

To „jugoslovensko“ u njegovom imenu i istoriji nije bilo ukras.

Za Partizan su golove davali i ljudi koji su stigli iz Zagreba, poput Stjepana Bobeka i Branka Zebeca. Igrali su fudbaleri iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Makedonije, sa Kosova. Ljudi različitih nacija, vera i porekla.

Njihovu vrednost za Partizan nije određivalo ime, poreklo ni vera.

Merilo je bilo jednostavno: koliko daješ tom grbu i šta umeš da pokažeš na terenu.

Uzmimo samo jedno ime.

Mustafa Hasanagić. Dečak iz Priboja.

Za Partizan je od 1961. do 1969. odigrao 337 utakmica i postigao 355 golova, kada se računaju i prijateljski mečevi i turniri. Po toj ukupnoj statistici jedan je od najvećih strelaca u istoriji kluba, iza Stjepana Bobeka i Marka Valoka. Igrao je u finalu Kupa evropskih šampiona 1966. u Briselu. Ostao je u Beogradu i tu je, u novembru 2023, i umro.

Iste te 1966. poveo je majku u Istanbul, kod njenog brata. Tamo su ga čekale primamljive ponude turskih klubova, a rodbina ga je nagovarala da ostane.

Pre puta nije mogao ni lako da dobije pasoš. Njegov kum, general Miloš Zekić, garantovao je da će se Hasanagić vratiti.

I Muja se vratio.

Jednog jutra ustao je tako da ga niko ne vidi i krenuo nazad u Beograd.

Mnogi bi tada izabrali drugačije.

Muja je održao reč.

A iza te reči stajalo je jedno ime:

Partizan.

Kada je umro, navijači Partizana su u Areni razvili transparent:

„Mustafa Hasanagić 1941–2023“

Na tribini Grobara.

To ne sme da se zaboravi.

Zbog ljudi kao što je bio Muja mnogi su se u Partizanu osećali kao kod kuće. Ne uprkos tome što su bili različiti, nego zato što ta različitost nikome nije smetala da bude deo istog kluba.

Pa šta onda radi onaj ko na takav stadion donese nacionalistički transparent?

Ne napada protivnika.

Napada temelj kluba na čijoj tribini stoji.

Ovde ironija prestaje da bude stilska figura.

Navijači Partizana sebe s ponosom zovu Grobarima. Nadimak je odavno prestao da bude uvreda i postao je znak pripadnosti, gotovo nežnosti.

Ali šta ako su Grobari ovoga puta zaista uzeli lopatu?

Ne da sahrane rivala.

Nego da sahrane sopstveni klub.

Jer Partizan se ne sahranjuje samo porazima, praznom kasom i lošim upravama. Te rane se, uz malo sreće i mnogo rada, zaleče.

Partizan se sahranjuje onda kada zaboravi šta jeste. Kada se na stadionu na kojem su zajedno igrali ljudi različitih imena, vera i porekla na ogradu stavi lik čoveka pravosnažno osuđenog pred međunarodnim sudom za dela koja stoje nasuprot svemu onome što je Partizan u svojim najboljim trenucima predstavljao — zajedništvu ljudi različitog porekla, vere i nacije pod istim grbom.

Takav transparent ne govori ništa o Ljajiću.

Govori o onima koji ga drže.

Nije ovo, naravno, počelo u nedelju.

Političke, ideološke i nacionalističke poruke odavno su pronašle put do fudbalskih tribina. Ni Partizanova nije ostala pošteđena. Navijačke grupe su se delile, sukobljavale i ponovo okupljale, ali je tokom godina nešto drugo sve češće zauzimalo prostor koji je nekada pripadao klubu.

Sve manje se govorilo o Partizanu.

Sve više o nečemu drugom.

A klub je to, najčešće, ćutke trpeo.

Zato ova priča ne može da se završi samo osudom tribine.

Pitanje nije samo šta rade navijači.

Pitanje je i šta radi klub.

Zanimljivo je da je upravo aktuelni predsednik Partizana, Rasim Ljajić, nešto više od mesec dana ranije napustio ložu stadiona Crvene zvezde tokom minuta ćutanja za Ratka Mladića. Njegov lični stav je, dakle, bio jasan.

Ali lični stav predsednika nije dovoljan.

Klub mora da reaguje kao klub.

Ne samo kaznama i saopštenjima, već i razgovorom. Mora da pokuša da sa sopstvenim navijačima pronađe zajednički jezik i da ih, strpljivo ali odlučno, podseti čije boje nose.

Jer nijedan klub ne može da postoji bez svojih navijača.

Ali nijedan klub ne može ni da preživi navijače koji ga više ne poznaju.

Za kraj, jedna sasvim mala stvar.

Toliko mala da staje na grudi.

Pogledajte grb Partizana.

Zvezda je tu. Ona je znak jednog vremena i o njenom značenju može se raspravljati koliko god ko hoće.

Ali uz nju su i buktinje.

Šest buktinja.

Nisu dekoracija.

Predstavljaju šest republika nekadašnje Jugoslavije — šest plamenova u jednom grbu.

Taj grb su sa ponosom nosili Bobek i Zebec, Vasović i Šoškić, Hasanagić i stotine drugih.

Nosio ga je i četrnaestogodišnji dečak iz Novog Pazara koji je nekoliko godina kasnije istrčao na taj stadion u kopačkama ofarbanim u crno.

Oni koji su u nedelju okačili Mladićev lik na ogradu nose isti taj grb.

Samo ga, izgleda, nikada nisu pogledali.

Grobari nisu sahranili Novi Pazar.

Ni Ljajića.

Sahranjuju Partizan.

I to je jedina utakmica koju ovaj klub ne sme da izgubi.