Gde su bili? Studenti iz Srbije u Republici Srpskoj

Studenti iz Srbije u Republici Srpskoj dočekani su uvredama, pretnjama, policijskim privođenjem i fizičkim i verbalnim napadima.

U Republici Srpskoj.

Studenti koji gotovo dve godine pokušavaju da vrate dostojanstvo institucijama, da se zakoni primenjuju i da odgovornost ponovo bude tamo gde joj je mesto.

Studenti koji pokušavaju da dobiju odgovor na pitanje ko je i zašto odgovoran za smrt običnih ljudi pod tonama betona u Novom Sadu.

U Doboju su privedeni.

U Višegradu su vređani i napadnuti.

Posle svega prekinuli su turneju.

U Republici Srpskoj.

I sutra će neko ponovo reći da ne treba deliti narod, da smo svi Srbi, da moramo biti jedinstveni u ova teška vremena, da smo braća i sestre.

Dobro.

Ali gde je bilo to jedinstvo kada je trebalo zaštititi studente iz Srbije od uvreda, pretnji i nasilja?

Neću reći da su ćutali baš svi.

U Banjaluci se okupila grupa građana i studenata koja im je pružila podršku. Bilo je pojedinaca i organizacija koji su javno osudili ono što se dogodilo.

Njih treba pomenuti i poštovati.

Ali gde su bili svi ostali?

Gde su bili? Profesori univerziteta.

Gde su bili? Akademici i intelektualci.

Gde su bili? Umetnici, glumci, pisci i muzičari.

Gde su bili? Novinari i urednici.

Gde su bili? Sportisti i druge javne ličnosti čija reč dopire do desetina i stotina hiljada ljudi.

Gde su bili? Studentske organizacije i njihove kolege sa fakulteta.

Gde su bili? Ljudi koji svakodnevno govore o Srbiji, srpstvu, bratstvu, slozi i jedinstvu.

Gde su bili? Političari kojima su te reči gotovo obavezan deo svakog govora.

Nije pitanje zašto svaki čovek u Republici Srpskoj nije izašao na ulicu.

Pitanje je zašto se čulo tako malo glasova.

Mnogo ljudi iz Republike Srpske studiralo je i danas studira u Srbiji. Mnogi ovde žive i rade. Dolaze u Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac. Školuju se, leče, posluju, kupuju, stvaraju porodice.

I dobro je što je tako.

Ali onda je sasvim legitimno pitati zašto je toliko teško bilo javno reći jednu jednostavnu stvar:

Ne dirajte studente iz Srbije.

Ne morate se slagati sa njima.

Ne morate podržavati njihove stavove.

Ne morate izaći na njihovu tribinu.

Ali ih ne smete vređati, zastrašivati, udarati niti privoditi zato što pokušavaju da razgovaraju sa ljudima.

Koji „viši interes“ može biti važniji od toga?

Čije interese štitite ćuteći?

I šta onda zapravo znači to jedinstvo na koje se toliko često pozivate?

Jedinstvo koje postoji samo kada je politički korisno nije jedinstvo.

Bratstvo koje važi samo dok svi misle isto nije bratstvo.

A solidarnost koja se traži od drugih, ali se ne pruža kada je njima potrebna, nije solidarnost.

Pre gotovo tačno jednog veka, 1925. godine, Miloš Crnjanski pisao je o Bosni i upravo o Srbima u Bosni, koje u tom tekstu uglavnom naziva „pravoslavnima“.

Pišući o njihovom političkom raspoloženju, beležio je da gotovo svi pripadaju Radikalnoj stranci i da je sporazum sa Radićevcima među njima primljen hladno. Inteligencija ga je, kaže, prihvatila, dok je masa ostala puna „ironije, zlovolje i sumnje“.

„Сви православни, скоро, припадају радикалној партији у Босни. Па ипак је споразум са Радићевцима примљен доста хладно. Док је интелигенција без резерве, одушевљено заложила се за тај споразум, маса је остала пуна ироније, зловоље и сумње.“

„Пароле још дејствују, отров још траје. Све до последњих дана та суморна села православна, под планинама и горе у брдима, навикла да смрћу и крвљу решавају пароле, увреде и идеале, очекивала су да је све што се ради само мудра игра обожаваног г. Пашића.“

„Окупљене, кроз седам година, великим паролама, те православне масе збуњене су сад.“

„Пароле, као досад, ни у Босни више неће бити свемогуће.“

Miloš Crnjanski, „Šta ište i želi Bosna“, Vreme, 21. novembar 1925.

Crnjanski je to napisao pre više od sto godina.

Pisao je o drugom vremenu, drugoj državi i sasvim drugačijim političkim okolnostima. Zato taj tekst ne može jednostavno da se preslika na današnju Republiku Srpsku.

Ali teško je ne zastati pred njegovim opisom jednog društva u kojem su velike nacionalne i političke parole decenijama bile toliko snažne da su počele da zamenjuju stvarnost.

I zato danas pitanje nije ko ima pravo da govori o bratstvu, slozi i jedinstvu.

Pitanje je šta te reči vrede kada dođe trenutak da se pokažu.

Kada sve ovo prođe, možda se neće pamtiti svaka izgovorena uvreda niti svaki pojedinačni incident.

Ali pamtiće se ko je govorio, a ko ćutao.

Gde su bili? Profesori.

Gde su bili? Umetnici.

Gde su bili? Novinari.

Gde su bili? Sportisti.

Gde su bili? Javne ličnosti.

Gde su bili? Studenti.

Gde su bili? Političari.

I gde su bili svi oni kojima su Srbija i srpsko jedinstvo toliko često na usnama?

Jer svaka čaša može da se puni samo dok se ne prelije.

Čašu uvreda, bahatosti i ćutanja događaji ovih dana ozbiljno su napunili.

I posle toga odnosi možda neće prestati.

Ali više ne mogu da se podrazumevaju.