Društvo koje nagrađuje pogrešne ljude

Postoje društva u kojima se čoveku odmalena objašnjava da treba da uči, radi, bude pošten, odgovoran i dobar u onome što radi. Govore mu da će trud biti primećen, da znanje ima vrednost, da se rad na kraju isplati i da su institucije tu da bi ista pravila važila za sve.

A onda odraste i počne pažljivije da posmatra svet oko sebe.

Vidi da onaj koji zna ne mora nužno da napreduje, da onaj koji radi ne mora nužno da bude bolje plaćen, da diploma ponekad mnogo više govori o društvenom statusu nego o stvarnom znanju. Primećuje da se do nekih vrata lakše dolazi preko poznanstva nego preko sposobnosti, a do nekih položaja preko pripadnosti nego preko rezultata. Polako shvata i da nije dovoljno šta znaš ako ne znaš koga treba da poznaješ, da nije presudno koliko vrediš ukoliko nisi tamo gde treba da pripadaš i da sposobnost, naročito ako je udružena sa samostalnošću, nije uvek prednost.

Ponekad je čak problem.

Jer sposoban čovek postavlja standard. Samostalan čovek postavlja pitanja. Onaj koji dobro radi svoj posao samim svojim postojanjem pokazuje koliko ga neko drugi radi loše. U uređenom sistemu to bi trebalo da bude razlog da prvi napreduje, a drugi nešto nauči. U loše uređenom sistemu često se događa obrnuto: lakše je skloniti onoga ko remeti ravnotežu nego poremetiti ravnotežu.

Tako prosečnost prestaje da bude mana ukoliko je praćena poslušnošću, dobrim vezama i sposobnošću da se na vreme proceni kome se treba približiti, kome povlađivati, pred kim ćutati i kome se nikako ne treba zameriti.

Naravno, to ne znači da stručnih, vrednih i poštenih ljudi nema. Ima ih mnogo. Problem nastaje kada im društvo govori jedno, a sopstvenim ponašanjem svakodnevno pokazuje drugo. Govori da je znanje važno, dok unapređuje podobnost; govori da se rad isplati, a pokazuje da se položaj često isplati više; govori o poštenju, dok se pred novcem i moći neretko spušta ton čak i onda kada je način na koji su stečeni najmanje što bi trebalo da bude predmet divljenja.

U tom trenutku više ne govorimo samo o korupciji pojedinaca. Govorimo o načinu na koji jedno društvo vaspitava svoje članove.

Lekcija koju niko ne mora da izgovori

Novac, naravno, nije problem. Nema ničeg spornog u tome da neko svojim znanjem, radom, idejom ili preduzetništvom stekne mnogo. Problem počinje onda kada društvo prestane da pita kako je nešto stečeno i kada sama količina novca postane dokaz nečije vrednosti.

Tada skupa kuća, automobil, funkcija i poznanstva počinju da stvaraju neku vrstu naknadne biografije. Ono što bi kod običnog čoveka izazvalo sumnju kod dovoljno bogatog i dovoljno moćnog čoveka lako se pretvara u znak sposobnosti: „snašao se“. Posle izvesnog vremena više nije naročito važno kako je do nečega došao. Važno je da je stigao.

Mladi čovek koji to posmatra ne mora pročitati nijednu knjigu o društvu da bi razumeo poruku. Ona mu se svakodnevno demonstrira pred očima.

Slično je i sa obrazovanjem. Društvo može imati sve više fakulteta, diploma, zvanja i titula, a da istovremeno ne postaje mnogo obrazovanije. Jer obrazovanje nije količina gradiva koja može da se reprodukuje na ispitu, niti titula ispred imena. Njegova prava vrednost počinje onda kada naučeno postane sposobnost da se razmišlja, povezuje, proverava, sumnja, argumentuje i rešava problem.

Ako diploma postane cilj umesto posledice znanja, papir koji bi trebalo da potvrđuje sposobnost počinje polako da je zamenjuje. Ako se tome pridruže političke, porodične ili interesne veze, stručnost više nije osnovni uslov već samo jedna od mogućih kvalifikacija.

Najveća šteta tada nije u tome što će jedan nesposoban čovek dobiti posao koji mu ne pripada. Mnogo je ozbiljnije ono što će iz tog događaja naučiti svi koji ga posmatraju.

Ako deset puta vide da je poslušnost nagrađena, a stručnost zanemarena, jedanaesti put nije potrebno nikoga posebno učiti da bude poslušan. Ako vide da čovek koji ćuti napreduje, a onaj koji postavlja neprijatna pitanja ostaje na mestu ili odlazi, vrlo brzo će razumeti kakvo ponašanje sistem očekuje.

Ljudi, uostalom, ne uče samo iz onoga što im govorimo. Uče i posmatrajući šta se drugima događa.

Tako nastaju nepisana pravila koja često imaju veću snagu od onih objavljenih u službenom glasniku. Zna se kome treba telefonirati, preko koga se završava posao, kome se ne treba zameriti, čija greška nije greška i za koga važe pravila koja za nekog drugog ne važe.

Posle dovoljno vremena više niko ne mora ni da objasni sistem. Sistem se podrazumeva.

Kada se isti obrazac preseli u politiku

Kada takav mehanizam postane deo političkog života, posledice su mnogo ozbiljnije. Politička partija tada više nije samo organizacija ljudi koje povezuju slične ideje o uređenju društva. Ona može postati mreža preko koje se raspodeljuju poslovi, funkcije, upravni odbori, direktorska mesta, informacije, kontakti i pristup ljudima koji odlučuju.

Ideologija u takvom sistemu postaje gotovo sekundarna. Mnogo je važniji odnos zavisnosti.

Čovek koji svoj posao duguje određenoj strukturi ima razlog da tu strukturu čuva. Onaj ko od nje očekuje napredovanje ima razlog da joj se približi. Onaj ko se plaši da će promenom vlasti izgubiti ono što je dobio ima veoma konkretnu motivaciju da se promeni suprotstavi.

Takvi sistemi zato mogu biti začuđujuće stabilni, čak i onda kada ih veliki broj ljudi ne voli. Njihova snaga nije nužno u oduševljenju građana, već u mreži malih i velikih zavisnosti koju su vremenom napravili.

A onda se čudimo što se društvo tako teško menja.

Promenimo vlast, partiju, ustav ili državno uređenje. Promenimo zastave, parole i ideologije. Čitave generacije ljudi prođu kroz institucije, a nešto u načinu njihovog funkcionisanja ostane neobično poznato.

Možda zato što se društvo ne menja onog trenutka kada promenimo naziv institucije. Menja se tek onda kada promenimo odgovor na jednostavno pitanje: šta se u toj instituciji isplati?

Ako se isplati ćutanje, ljudi će ćutati. Ako se isplati pripadnost, tražiće način da pripadaju. Ako se kažnjava samostalnost, naučiće da čekaju dozvolu. Ako nečasno stečeno bogatstvo posle dovoljno vremena postaje ugled, sve manje ljudi će pitati kako je ono stečeno. Ako vide da funkcija dolazi preko veze, tražiće vezu. Ako sposobniji smeta, sposobni će se povući, prilagoditi ili će otići tamo gde njihova sposobnost predstavlja prednost, a ne problem.

Tako društvo može veoma dugo proizvoditi upravo ona ponašanja na koja se istovremeno neprestano žali.

I sve ovo zvuči prilično savremeno.

Mogli bismo sada početi da nabrajamo primere iz Srbije 2026. godine. Mogli bismo govoriti o partijskom zapošljavanju, o diplomama iza kojih ponekad nema dovoljno znanja, o direktorima koji se biraju po kriterijumima koji imaju malo veze sa strukom, o fascinaciji bogatstvom čije poreklo niko više ozbiljno ne ispituje, o karijerama koje počinju i završavaju sa partijskom knjižicom. Mogli bismo govoriti i o ljudima koji odlaze zato što su zaključili da je jednostavnije promeniti zemlju nego promeniti pravila po kojima njihova zemlja funkcioniše.

Sve bi se savršeno uklopilo.

Postoji samo jedan problem.

Ovaj opis nije nastao 2026. godine.

Njegove osnovne konture zapisane su gotovo jedan vek ranije.

Čovek koji nas je poznavao mnogo bolje nego što nam je prijalo

Autor tog opisa nije bio čovek koji je Srbiju upoznao iz knjiga, diplomatskih salona ili nekoliko kratkih poseta.

Rudolf Arčibald Rajs stigao je u Srbiju 1914. godine kao međunarodno priznati kriminalista i profesor Univerziteta u Lozani, na poziv srpske vlade da kao stručnjak istraži zločine austrougarske vojske nad civilnim stanovništvom. Ono što je zatekao nije samo posmatrao. Ispitivao je svedoke, prikupljao dokaze, proučavao način na koji su ljudi ubijani i svoja saznanja pretvarao u stručne izveštaje namenjene evropskoj javnosti. Njegov Report upon the Atrocities Committed by the Austro-Hungarian Army during the First Invasion of Serbia objavljen je 1916. godine i sistematski je dokumentovao masovna ubistva, nasilje nad civilima, pljačku i druga kršenja pravila ratovanja.

Kasnije je istraživao i zločine počinjene tokom narednih okupacija Srbije, uključujući delovanje austrougarskih, bugarskih i nemačkih snaga. O tome je slao izveštaje, pisao evropskoj štampi i učestvovao u nastojanju Srbije da dokumentuje šta se u okupiranoj zemlji događalo. Savremena istoriografija upravo njegov rad navodi kao jedan od značajnih primera dokumentovanja ratnog nasilja nad civilnim stanovništvom u Prvom svetskom ratu.

A onda je, kada je Srbija 1915. bila slomljena, mogao jednostavno da ode kući.

Nije otišao.

Povlačio se sa srpskom vojskom preko Albanije, prošao njenu ratnu golgotu, bio uz nju tokom rata i sa njom se vratio u oslobođenu Srbiju. Posle svega nije se vratio životu univerzitetskog profesora u Švajcarskoj, već je odlučio da ostane ovde. Pomagao je razvoj policijske i forenzičke službe i Srbiju je, uprkos svemu što će kasnije napisati o njenom društvu i političarima, očigledno smatrao svojom izabranom domovinom.

Upravo zato ono što je napisao kasnije ima drugačiju težinu.

Jer Rajs nije pisao iz mržnje prema Srbiji. Pisao je iz razočaranja čoveka koji ju je zavoleo dovoljno da njene mane više nije mogao da prećuti.

Rukopis koji danas poznajemo kao Čujte Srbi! Čuvajte se sebe završio je 1. juna 1928. godine.

U njemu je pisao o neradu, klanjanju bogatstvu, podmitljivosti, površnom obrazovanju, političkom kadru koji svojim kvalitetima ne odgovara položaju koji zauzima, zavisti prema sposobnijima, partijskom interesu, karijerizmu, jurnjavi za funkcijama i ljudima koji državu počinju da posmatraju kao sredstvo lične koristi.

Posebno je bio oštar prema onome što je nazivao „inteligencijom“ i prema političkoj klasi.

Kada govori o podmitljivosti, vidi je u državnom aparatu „od najsitnijeg činovnika sa ili bez diplome do ministra“. Kada govori o obrazovanju, opisuje ljude koji mogu steći diplomu naučivši ono što je potrebno za ispit, a da nikada nisu naučili ozbiljno da misle i da vladaju svojom strukom. Kada govori o novcu, primećuje gotovo istu pojavu koju bismo danas opisali kao statusnu legitimaciju bogatstva: što čovek više ima, više mu se prašta pitanje kako je do toga došao.

I onda dolazi do zapažanja koje je možda važnije od svih pojedinačnih optužbi.

Primer političke i društvene elite deluje na narod.

Drugim rečima, ljudi gledaju ko prolazi dobro i uče kako treba živeti.

To više nije samo moralna pridika. To je, prevedeno na današnji jezik, gotovo školski opis socijalnog učenja.

A onda je stigao do kraja sopstvenog razočaranja

Rajsovo razočaranje posleratnom Srbijom nije ostalo samo na papiru. Povukao se iz velikog dela javnog života, ogorčen političkim prilikama i odnosima koje je zatekao u zemlji za koju je tokom rata vezao sopstveni život. Ministarstvo odbrane u njegovoj biografiji takođe navodi da se, razočaran posleratnim društvenim i političkim prilikama, povukao iz javnosti i nastavio da živi skromno u svojoj vili na Topčideru.

A onda je 8. avgusta 1929. došlo do gotovo groteskne završnice njegovog odnosa sa zemljom kojoj je dao toliko.

Rajs se tog dana sukobio sa susedom, Milanom Kapetanovićem, nekadašnjim ministrom Kraljevine Srbije i Kraljevine SHS. Povod je bio gotovo banalan — prolazak zaprege s drvima putem pored Rajsove kuće. Došlo je do žučne rasprave. Tačne reči koje su izgovorene danas ne možemo pouzdano rekonstruisati; savremena beogradska štampa nije objavila sadržaj uvreda, dok su se u kasnijim prepričavanjima pojavile različite verzije. Zato ih ne treba pretvarati u istorijsku činjenicu.

Ono što jeste dokumentovano dovoljno je snažno samo po sebi.

Krivično odeljenje Uprave grada Beograda saopštilo je da je Rajs „naprasno umro“ od moždane kapi koja je nastupila posle incidenta sa Milanom Kapetanovićem, „ministrom u penziji“. Imao je 54 godine. Ovaj tok događaja prenela je i Politika, oslanjajući se na sopstveni tekst iz 1929. i tadašnje saopštenje gradskih vlasti.

Čovek koji je došao iz Švajcarske da svetu pokaže šta se događalo srpskim civilima, koji je sa srpskom vojskom prošao povlačenje i rat, koji je posle pobede mogao da ode kući ali je izabrao da ostane u Srbiji, završio je život posle svađe sa pripadnikom upravo one političke elite o kojoj je godinu dana ranije ostavio tako gorak rukopis.

Čak i bez legendi koje su kasnije nastale oko njegovih poslednjih trenutaka, simbolika je gotovo suviše velika da bi joj bilo šta trebalo dodavati.

Nije pitanje „kakvi su Srbi“

Bilo bi, međutim, pogrešno iz Rajsove knjige izvući zaključak da postoji neka nepromenljiva srpska priroda zbog koje smo osuđeni da zauvek ponavljamo iste greške.

Takva objašnjenja su privlačna zato što su jednostavna. Ako je problem „mentalitet“, više niko nije naročito odgovoran. Mentalitet je magla u kojoj se odgovornost pojedinca, institucije i politike lako izgubi.

Ni Rajsa ne treba pretvarati u proroka čija je svaka rečenica naučna dijagnoza. Bio je čovek svog vremena, imao je sopstvene vrednosne sudove i predrasude, idealizovao je srpskog seljaka i često pravio preoštru granicu između „naroda“ i „inteligencije“.

Ali to ne čini manje uznemirujućom jednu činjenicu: prepoznatljivost obrazaca koje je opisao.

Gotovo sto godina kasnije, dok čitamo njegove stranice o korupciji, političkoj podobnosti, klanjanju novcu, diplomama bez dovoljno znanja, zavisti prema sposobnijima i državi koja postaje sredstvo privatnog napredovanja, suviše često ne osećamo da čitamo istorijski dokument.

Imamo osećaj da čitamo jutrošnje novine.

I možda je upravo to mesto na kojem treba prestati da govorimo o „srpskom mentalitetu“, a početi da govorimo o društvenom učenju i institucijama.

Jer ako se slični obrasci pojavljuju među generacijama ljudi koje su živele u različitim državama, pod različitim ustavima, režimima i ideologijama, onda možda njihova postojanost nema veze sa nekakvom nepromenljivom nacionalnom osobinom. Mnogo jednostavnije objašnjenje jeste da su se dovoljno dugo obnavljala ista pravila nagrađivanja.

Ako generacijama nagrađujete pripadnost više od sposobnosti, dobićete ljude koji ulažu u pripadnost. Ako poslušnost donosi sigurnost, ljudi će učiti poslušnost. Ako se nečasno stečeno bogatstvo posle dovoljno vremena pretvara u ugled, dobićete mnogo onih koji žele bogatstvo i sve manje onih koji pitaju kako je stečeno. Ako stručnost ne donosi nikakvu ozbiljnu prednost, deo stručnih ljudi prilagodiće se sistemu, a drugi deo će pokušati da pronađe društvo u kojem njihovo znanje nešto vredi.

To nije sudbina. To je naučeno ponašanje.

A ono što je naučeno može i da se promeni.

Ali ne tako što ćemo svakih nekoliko godina promeniti imena na vrhu, a ostaviti isti sistem nagrada i kazni ispod njih. Promena počinje tek onda kada čovek koji pogleda oko sebe počne da vidi drugačiju stvarnost: da je sposobnost prednost, da integritet nešto košta ali i nešto vredi, da se zloupotreba položaja kažnjava bez obzira na ime, da znanje otvara vrata i da pripadnost ne zatvara tuđa.

Rajs je Čujte Srbi! Čuvajte se sebe završio 1. juna 1928. godine.

Od tada je prošlo gotovo sto godina.

U međuvremenu smo promenili države, ustave, režime, ideologije, granice, zastave, valute i generacije političara. Doživeli smo još jedan svetski rat, socijalizam, njegov raspad, nove ratove, tranziciju i povratak višepartijskog sistema. Tehnološki svet u kojem danas živimo Rajsu bi verovatno izgledao kao naučna fantastika.

A ipak bi, kada bi mogao da pročita dobar deo onoga što danas govorimo o našem društvu, verovatno prepoznao sopstvene beleške.

Zato najneprijatnije pitanje nije kako je Arčibald Rajs pre gotovo jednog veka uspeo tako dobro da predvidi Srbiju 2026. godine.

Nije je predvideo.

Opisao je Srbiju koju je video 1928.

Najneprijatnije pitanje je nešto drugo:

Kako smo mi, posle gotovo jednog veka, uspeli da toliko malo promenimo njegov opis?