Dan mrmota: Srbija koja se stalno budi u istom danu

Za mlađe čitaoce najpre jedno objašnjenje.

Postoji američki film iz 1993. godine koji se zove Dan mrmota. Bill Murray igra televizijskog meteorologa Phila Connorsa koji se jednog jutra probudi i shvati da ponovo živi isti dan. U početku ne razume šta mu se događa. Onda pokušava da iz toga izvuče korist, zatim da pobegne, pa očajava, besni, odustaje. Ali šta god uradio, sledećeg jutra budi se na istom mestu, uz istu pesmu na radiju, među istim ljudima koji izgovaraju iste rečenice.

I tako sve dok ne postane jasno da se taj dan neće promeniti samo zato što on želi da se promeni. Moraće da se promeni i čovek koji ga iznova proživljava.

Teško mi je da danas gledam Srbiju a da se ne setim tog filma.

Zamislite nekoga ko je početkom devedesetih zaspao i probudio se 2026. godine. Verovatno bi ga iznenadili telefoni koje nosimo u džepovima, internet, automobili, nekoliko novih zgrada i delovi Beograda koje više ne bi prepoznao. Međutim, čim bi malo duže slušao političke govore, uključio televiziju ili seo među ljude i saslušao njihove razgovore, verovatno bi počeo da oseća neprijatnu poznatost.

Ponovo živimo u društvu podeljenom gotovo referendumski, u kome se politika sve manje doživljava kao izbor između različitih programa, a sve više kao odluka na kojoj se strani istorije nalaziš. Ne glasa se toliko za koliko protiv. Jedni tvrde da brane državu, drugi da je spasavaju, a svaka nova politička kriza proglašava se presudnim trenutkom posle koga više ništa neće biti isto.

A ipak je već toliko puta bilo „posle ovoga više ništa neće biti isto“.

I uglavnom je ostalo isto.

Devedesete godine nisu bile samo neuspeh jednog političara niti pogrešna politika jedne stranke. Bile su dubok društveni poraz. Ratovi, sankcije, ekonomski slom, hiperinflacija, kriminalizacija društva, propaganda i gušenje nezavisnih medija ostavili su posledice mnogo dublje od onoga što može da se izmeri padom bruto društvenog proizvoda ili brojem ljudi koji su otišli iz zemlje. Miloševićev sistem nije samo osiromašio Srbiju; godinama je učio ljude da institucija nije važna koliko čovek koji njome upravlja, da zakon nije isti za sve, da je podobnost često važnija od sposobnosti i da je najlakše objasniti sopstveni neuspeh time što postoji neprijatelj koji nas sprečava da ostvarimo ono što nam navodno pripada.

Te obrasce je mnogo teže promeniti nego vlast.

Možda zato jedna naizgled mala izborna epizoda iz 1991. danas izgleda toliko simbolično. Na dopunskim izborima u Rakovici jedan od kandidata bio je Borislav Pekić. Nije prošao u drugi krug, dok je mandat na kraju osvojio Vojislav Šešelj. Naravno da se istorija Srbije ne može svesti na jedan izborni rezultat i bilo bi neozbiljno tvrditi da može. Ali postoji nešto gotovo groteskno u slici društva u kome u trenutku njegovog dramatičnog sunovrata čovek Pekićevog formata ostaje na margini političke utakmice, dok prostor osvaja politika buke, agresije, nacionalnog resentimana i sukoba.

To nije izazvalo devedesete.

Ali ih veoma dobro opisuje.

Zato je 5. oktobar 2000. za veliki deo moje generacije predstavljao mnogo više od promene vlasti. Postojao je osećaj da se završava jedna epoha, da država konačno može izaći iz začaranog kruga i da će ono što smo preživeli ostati nešto čega ćemo se sećati kao upozorenja.

Mnogo toga se posle 5. oktobra zaista promenilo i bilo bi nepošteno praviti se da nije. Srbija se otvorila, političke slobode su proširene, međunarodni položaj zemlje potpuno je promenjen, a jedan autoritarni sistem izgubio je vlast.

Ali taj često pominjani „6. oktobar“ nikada nije sasvim došao.

Pri tome pod 6. oktobrom ne mislim na osvetu, revanšizam ili progon političkih protivnika. Naprotiv. Mislim na trenutak kada je trebalo demontirati mehanizam zbog koga je bilo moguće da jedna partija, jedan čovek ili jedna interesna grupa praktično zaposede državu. Trebalo je napraviti institucije koje će biti dovoljno jake da izdrže svakog sledećeg Miloševića, ma kako se on zvao i kojoj političkoj opciji pripadao.

To nismo uradili.

Promenili smo ljude, ali smo se isuviše lako pomirili sa starim navikama. Partijsko zapošljavanje nije nestalo. Javna preduzeća nisu prestala da budu politički plen. Veze i poznanstva nisu izgubili vrednost. Na mesto jednog partijskog kadra često je dolazio drugi. Istraživanja patronaže u Srbiji pokazuju da su veze između političkih stranaka, zapošljavanja u javnom sektoru i raspodele resursa opstajale i tokom postmiloševićevskog perioda. To je važno jer bi bilo isuviše jednostavno svu odgovornost za današnju Srbiju pripisati jednom čoveku ili jednoj stranci.

Aleksandar Vučić nije izmislio nepotizam, partijsko zapošljavanje niti političku trgovinu. Nije izmislio ni potrebu ljudi da preko „svog čoveka“ završe ono što preko institucije ne mogu ili ne žele.

Nasledio je društvo u kome su ti mehanizmi već postojali.

Ono što je njegova vlast uradila jeste da ih je koncentrisala, usavršila i povezala sa jednom izuzetno efikasnom vrstom populizma, u kome se politika godinama svodi na neposredan odnos vođe i „naroda“, dok sve između njih — parlament, institucije, stručnjaci, nezavisni mediji, civilno društvo — lako postaje ili smetnja ili neprijatelj. Međunarodni izveštaji poslednjih godina upravo ukazuju na slabljenje institucionalnih kontrola, političke pritiske na medije i javni sektor i produbljivanje polarizacije društva.

Ali mene možda više od samog načina vladanja zanima ono što se za to vreme dogodilo društvu.

Jer vlast nikada ne postoji u vakuumu. Ne može populizam deceniju i više da funkcioniše samo zato što je neko dovoljno vešt da ga proizvodi. On mora da pronađe publiku koja na njega reaguje. Mora da postoji društvo kome odgovara jednostavna podela na prijatelje i neprijatelje, u kome je lakše verovati da nam drugi rade o glavi nego pitati se šta sami radimo pogrešno, društvo koje će stručnost lako zameniti pripadnošću ukoliko od pripadnosti ima neku neposrednu korist.

U takvom društvu nije ni čudno što je rijaliti kultura prestala da bude samo televizijski format. Njena logika se prelila mnogo dalje od televizije. U javnom prostoru sve manje vrednosti imaju argument, nijansa, sumnja i pristojnost, a sve više galama, sukob, poniženje i skandal. Ljudi koji bi nekada bili zanimljivi tabloidu danas postaju politički autoriteti, dok se život pretvara u beskonačnu predstavu u kojoj je najvažnije privući pažnju.

Slično je i sa kladionicama. Nije tačno da njihov fizički broj poslednjih godina stalno raste; prema podacima Uprave za igre na sreću, ukupni broj kladionica, automat-klubova i kazina smanjen je sa 3.060 krajem 2020. na 2.817 sredinom septembra 2026. Ali je novac koji prolazi kroz tu industriju ogroman, a naročito snažno raste onlajn klađenje. Naknade državi od igara na sreću porasle su sa oko 20,8 milijardi dinara 2024. na 28,1 milijardu 2025, dok su naknade od onlajn igara porasle više od 50 odsto.

Meni je, međutim, važnija kulturna poruka od samog broja lokala. Kladionica je postala sasvim normalan deo pejzaža, baš kao što je normalizovana i ideja da postoji prečica. Jedan tiket koji menja život. Jedan čovek koji može da „završi stvar“. Jedna partija koja može da obezbedi posao. Jedan telefonski poziv kojim se preskače red.

I možda je upravo ta potreba za prečicom mnogo dublji društveni problem od same politike.

U istom periodu nastavljena je i klerikalizacija javnog prostora, proces koji je počeo mnogo pre Vučića, ali je tokom njegove vlasti dobio novu političku težinu. Problem nije u veri niti u tome što Crkva učestvuje u javnom životu. Sekularno društvo ne znači društvo bez religije. Problem nastaje onda kada se granica između verskog autoriteta, nacionalnog identiteta i političke lojalnosti toliko zamagli da postaje teško razlikovati gde prestaje duhovna poruka, a počinje podrška određenom političkom poretku.

Odnos patrijarha Porfirija prema studentskim protestima dobar je primer koliko je ta granica postala nejasna. Bilo bi netačno tvrditi da nikada nije pokazao nikakvo razumevanje: osudio je nasilje nad studentima i početkom 2025. javno rekao da najveću odgovornost imaju oni sa najvećom moći. Ali kada se društveni sukob zaoštrio, nije stao iza studentskog pokreta. U martu je pozvao studente da se vrate na fakultete, uz tvrdnju da studentski zahtevi treba da budu ispunjeni ako nadležni utvrde da nisu ispunjeni. Kasnije je u Moskvi studentske proteste povezao sa „obojenom revolucijom“, dakle sa interpretativnim okvirom veoma bliskim onome kojim je vlast opisivala protestni pokret. I unutar same Crkve taj stav nije bio jedinstven; bilo je episkopa i sveštenika koji su studentima pružili mnogo otvoreniju podršku.

Kontrast je utoliko veći kada se setimo nedavne sahrane Ratka Mladića, pravosnažno osuđenog za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, kojoj je prisustvovao i deo državnog vrha i koja je izazvala snažne reakcije u zemlji i inostranstvu. Tu pitanje za mene nije zašto Crkva služi opelo. Crkva ima pravo i obavezu da se moli za mrtve, pa i za grešnike i osuđene ljude. Pitanje nastaje onda kada se prema mladim ljudima koji traže institucionalnu odgovornost govori sa velikom političkom rezervom, dok prema ličnostima opterećenim najtežim presudama postoje mnogo topliji tonovi istorijskog razumevanja i nacionalne zahvalnosti.

To nije pitanje teologije.

To je pitanje društvenog kriterijuma.

A koliko je kriterijum pripadnosti postao važniji od svega drugog možda se najbolje vidi tamo gde smo nekada mislili da politika ne može potpuno da prodre — u sportu.

Dok vrhunski sportista osvaja medalje i ćuti o politici, svi ga svojataju. On je „naš“, nacionalni ponos, dokaz da Srbija može da bude najbolja na svetu. Ali onog trenutka kada kaže nešto što se ne uklapa u politički narativ vlasti, odjednom više nije važno samo koliko je medalja osvojio.

Novak Đoković javno je stao uz studente i govorio o važnosti njihovog glasa. Posle toga našao se na udaru dela provladinih medija, do te mere da su strani mediji počeli da pišu o tome kako se od nacionalnog heroja pretvara u politički problem. Nemanja Vidić nije samo podržao studentske zahteve već se pojavljivao i na protestima, zajedno sa Vanjom Grbićem i drugim sportistima. Veselin Vujović otvoreno je govorio o političkom uticaju u sportskim savezima i tvrdio da se rukovodeće pozicije često duguju političkoj lojalnosti. Dušan Mandić bio je među ljudima na velikom protestu 15. marta 2025.

A možda je najapsurdnija slika stigla pre nekoliko dana, kada je generalni sekretar Odbojkaškog saveza Srbije javno rekao da je razočaran ponašanjem reprezentativki na prijemu kod predsednika i najavio „odgovarajuće poteze“. Problem nije bio njihov sportski rezultat. Problem je bio utisak da na prijemu nisu pokazale dovoljno entuzijazma.

Tu negde vidi se koliko je bolest duboka.

Ako žena osvoji medalju za Srbiju, kakvu još obavezu prema političaru može da ima?

Zašto bi sportista morao da aplaudira predsedniku države da bi dokazao patriotizam?

Zašto bi podrška studentima umanjivala nečiju vrednost kao sportiste?

I kako smo uopšte došli do toga da je politička podobnost počela da se očekuje od ljudi čiji posao nema nikakve veze sa politikom?

To je možda najopasniji oblik podele, mnogo dublji od običnog sukoba vlasti i opozicije. Društvo počinje da deli umetnike, profesore, lekare, novinare i sportiste na „naše“ i „njihove“. Nije više dovoljno pitanje da li je neko dobar u onome što radi. Prvo se proverava gde stoji.

A kada dođemo dotle, politika više nije samo način uređivanja države.

Postala je identitet.

Zato su studentski protesti koji su počeli posle pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu toliko važni čak i ako se uopšte ne složimo oko toga kako će se politički završiti. Iz zahteva za dokumentima i odgovornošću izrastao je pokret koji je otvorio mnogo veće pitanje: da li država može da funkcioniše preko institucija, a ne preko ličnih i partijskih odnosa. Taj pokret sada ulazi i u izbornu utakmicu pred vanredne parlamentarne izbore 25. oktobra 2026.

Ali upravo tu počinje deo priče koji mi se čini mnogo važnijim od pitanja ko će pobediti.

Pretpostavimo da studenti pobede.

I šta onda?

Ako se promeni vlast, da li će se promeniti i princip po kome se vlast koristi?

Hoće li direktor koji je nekada postavljen kao „njihov“ biti zamenjen najboljim kandidatom ili samo nekim ko je sada „naš“? Hoće li konkurs konačno postati konkurs ili ćemo promeniti samo čoveka koji zove telefonom? Hoće li nam smetati nepotizam i kada korist od njega ima naše dete? Da li ćemo insistirati na redu u bolnici i onda kada poznajemo lekara koji bi mogao da nas uvede preko reda? Hoćemo li želeti nezavisnog sudiju i kada donese presudu koja nam se ne sviđa?

Tu se završava romantika revolucije.

I počinje mnogo teži posao.

Zato me pomalo plaši koliko smo ponovo skloni da očekujemo da će jedan izborni dan rešiti ono što nismo rešili četrdeset godina.

Nije problem Srbije samo u tome što su političari skloni korupciji. Problem je što u društvu postoji ogromna spremnost da se sa korupcijom živi kada od nje imamo korist. Nije problem samo u direktoru koji zapošljava preko veze nego i u ljudima koji traže vezu. Nije problem samo u partiji koja deli privilegije nego i u nama kada smatramo da je sasvim prirodno da neku od tih privilegija dobijemo.

I upravo zbog toga tako volimo velike istorijske krivce.

Mnogo je lakše verovati da nam život uređuju Vašington, Moskva, Brisel, Vatikan, nekada komunisti, nekada nacionalisti, nekada opozicija, nekada vlast, nego priznati da smo i sami učestvovali u stvaranju društva u kome živimo.

Setimo se samo koliko često funkcioniše isti obrazac. Ljudi prodaju zemlju investitoru jer je ponuđena dobra cena, a onda nekoliko godina kasnije pričaju o tome kako je neko došao da im otme zemlju. Neko dobije posao preko poznanstva, a zatim govori o propasti sistema kada istim putem posao dobije neko drugi. Devedesetih je neko bio mobilisan i odlazio na front, dok su drugi upravo u vreme najveće nacionalne retorike nalazili veze da sklone sebe ili svoje sinove. I skoro svaka generacija na kraju napiše priču u kojoj su za ono što joj se dogodilo prvenstveno krivi neki drugi ljudi.

Naravno da pojedinac nije odgovoran za rat, autoritarni režim ili veliku korupcionašku mrežu. Nisu svi odgovorni jednako i bila bi opasna relativizacija tvrditi drugačije.

Ali između tvrdnje da nismo svi jednako odgovorni i tvrdnje da niko od nas nije odgovoran ni za šta postoji ogroman prostor.

U tom prostoru se nalazi društvo.

Zato ovo nije tekst koji treba da kaže nekome da glasa za studente, protiv Vučića ili za bilo koga drugog. Čovek mora sam da donese tu odluku.

Mene više zanima jutro posle izbora.

Ako sadašnja vlast ostane, da li ćemo nastaviti da prihvatamo ono protiv čega se bunimo čim nam lično odgovara? Ako bude smenjena, koliko će biti potrebno da se oko novih ljudi okupe novi rođaci, prijatelji, poslovni partneri, kumovi i politički konvertiti koji će objasniti da se baš ovog puta neki konkurs mora „malo pogurati“ jer je u pitanju dobar čovek?

Tu ćemo znati da li smo zaista nešto promenili.

Možda nam zato nikada nije nedostajao novi 5. oktobar koliko nam je nedostajao 6. oktobar.

Ne dan osvete.

Ne dan čistki.

Ne dan kada ćemo „njihove“ zameniti „našima“.

Nego prvi običan dan u kome funkcija prestaje da pripada partiji, posao vezi, bolnički krevet poznaniku, javno preduzeće pobedniku izbora, a država onome ko je trenutno dovoljno moćan da je prisvoji.

Takav 6. oktobar ne događa se na ulici.

Događa se u instituciji kada neko odbije telefonski poziv političara. U firmi kada posao dobije sposobniji kandidat. U porodici kada roditelj kaže detetu da neće tražiti vezu. U bolnici kada se poštuje red. U partiji kada njen član kaže da zakon mora da važi i za njegovog predsednika. U nama, kada shvatimo da pravna država nije sistem koji treba da ograničava druge, nego sistem koji ponekad mora da ograniči i nas.

I tu se vraćamo Danu mrmota.

Phil Connors iz filma pokušava sve da bi promenio dan. Besni na njega, pokušava da ga prevari, koristi ono što zna da bi stekao prednost. Ništa ne pomaže.

Iz petlje izlazi tek kada prestane da bude isti čovek koji se svakog jutra budi u njoj.

Mi već decenijama pokušavamo da promenimo datum.

Možda je vreme da pokušamo nešto teže.

Da promenimo sebe.

Jer u suprotnom će se menjati predsednici, partije, koalicije, zastave, slogani i televizijski studiji, a nama će svakih desetak godina neko ponovo objašnjavati da je pred nama istorijski trenutak posle koga više ništa neće biti isto.

A onda će zazvoniti sat.

Pustiće istu pesmu.

I ponovo će biti 2. februar.