Čarli

Rođen sam u centru grada.
Balkanska ulica. Na tri minuta od svega.

Tu smo bili do ‘85.

Onda Novi Beograd.
Spavaonica.

Na pola sata od bilo čega.
Beton. Prodavnice sa namirnicama.
Sneg kad padne — metar.

Imaš drugove iz kraja.
I ono što smisliš — to ti je život.

Deca su grublja nego u centru.
Brža. Opasnija.

Ništa se ne podrazumeva.
Za mesto se boriš.

Imali smo teren za basket.
Poljane. Peščaru.

I mlađe i starije.
Tu naučiš red.
Poštovanje.

Razmaženi brzo nestanu.

Posle prvih nedelja — zbunjenost prođe.
Počinješ da razumeš gde si.

Puno vojnih penzionera. Vojna lica.

I onda — jedan čovek.

Pojavljuje se kad padne mrak.
Prvo čuješ zvižduk.
Jak. Prepoznatljiv.

Onda njega.
I šarplaninku.

Povodac pušten. Vuče se po zemlji.
A ona — sluša kao da nije.

Tina.

Mi klinci na terenu — dočekali svojih pet minuta.
Stariji otišli.

Čarli seda na klupu.
Pali cigaru.
Kao da nas nema.

Tina leži pored njega.

Lopta odlazi van terena.
Kod grupe starijih.

Nisu naši.

„Može lopta?“

Tišina.

„Može lopta?“

„Što ne dođeš da je uzmeš?“

Gledamo se.
Veći su. Stariji.

Iza leđa — glas:

„Tina… Nemci.“

U sekundi — drugi pas.
Zubi. Lavež. Oči.

Tišina.

Pa opet glas:

„Momci… ima li problema?“

„Nema, Čarli… nismo te videli.“

Lopta se vraća.

Žar cigarete gori u polumraku.
Sve se smiruje.

Tako smo ga upoznali.

Posle — sedimo oko njega.
Pričamo.

Stariji kažu da se klonimo.

Stomak kaže — nema opasnosti.

Čarli vozi motore.
Popravlja ih.

Tetovaže — kad niko nema.

Priče — kao film.

Kaskader.
Prevrtanje kola.
Zid smrti.

Stajao iza Anice Dobre u „Crnom bombarderu“.

Ali nije to bilo najvažnije.

Čarli nije bio strah.

Čarli je bio sigurnost.

Škola u koju ne znaš da si krenuo.
A kasnije shvatiš da si je završio.

Noću pre nego zaspiš.
Negde u daljini — zvižduk.

I miran si.

Zvao nas u teretanu.
Vežbali smo.

Gledali sklekove na jednoj ruci.

Kraduckali njegove rečenice.

I videli kako nas devojčice gledaju drugačije.

I samo jedno poželiš:

Da mu se nekad odužiš.

Jedna zima.
Devedesete.

Sneg do kolena.

Kamion neće da upali.

Čarli izlazi.

Gleda nas.

Ne mora da zove.

Već smo tu.

„Ajde da me gurnete.“

„Ma sedi, Čarli. Pali.“

Smejemo se.

Posle 20 metara — pali.

Otvara prozor.
Izlazi do pola.

Stegnuta pesnica.

…Čarli.

Naš Čarli.

Naučio nas je sve.
A da nikad nije rekao da uči.

Kako da stojiš uspravno.
Kako da ostaneš kad drugi beže.

Kako da izdržiš.

Kako da ne budeš mali — ni kad jesi.

Old school.

Nema drukanja.
Nema povlačenja.

Ako nas je manje — stojimo.

Ako padnemo — padamo zajedno.

Ali neko će pasti i sa druge strane.

Čisti old school masterclass.

Da li je grešio?
Sigurno.

Da li je bio u pravu?

Za nas — uvek.

Jer čovek koji u sred prelaznog roka sakrije Milka Đurovskog od celog grada…

…zna šta radi.

Čarli.

I juče — telefon.

Svi mi.
Bivši klinci iz bloka 22.

Tišina.

Neverica.

Zato neka ovo bude pozdrav.

Od svih nas koji smo rasli uz tebe.

Čekamo te.

Da se pozdravimo.

Kao uvek.

I čuvaćemo te.

Kao što si ti čuvao nas.

Jer nisi morao.

A hteo si.

Posvećeno Čarliju.
Jednom od onih kakvih više nema.