Beograd nije nemi dekor

U Palati Srbija, 8. avgusta 2026. godine, dopisnik nemačkog lista Frankfurter Allgemeine Zeitung Mihael Martens postavio je predsedniku Ukrajine Volodimiru Zelenskom pitanje:

„Šta mi Evropljani možemo konkretno da uradimo da vam pomognemo da ubijete više Rusa? Više ruskih vojnika, naravno.“

Dodatak „ruskih vojnika“ nije nevažan. Civili i vojnici koji učestvuju u borbama nisu isto ni pred međunarodnim pravom ni pred elementarnom logikom rata. Ali ta naknadna ispravka ne menja suštinu pitanja: broj ubijenih ljudi predstavljen je kao merilo uspeha i cilj evropske politike.

Ovde nije reč o osporavanju prava Ukrajine da se brani od ruske agresije. To pravo postoji. Nije reč ni o poricanju činjenice da rat podrazumeva borbu, stradanje i smrt. Upravo zato su reči kojima se o ratu govori važne.

Martens je mogao da pita šta je Ukrajini potrebno da se efikasnije odbrani. Mogao je da pita o protivvazdušnoj odbrani, naoružanju, finansijskoj pomoći, sankcijama ili uslovima pod kojima bi se došlo do pregovora. Umesto toga, izabrao je pitanje kako pomoći da bude ubijeno više Rusa.

A kada je izgovorio „mi Evropljani“, prestao je da bude samo novinar koji traži odgovor. Smestio je i sebe među učesnike, a Evropu predstavio kao zajednicu okupljenu oko pitanja kako povećati broj mrtvih na jednoj strani.

Poseban problem predstavlja mesto na kojem je ta rečenica izgovorena.

Poštovanje domaćina ne znači govoriti ono što vlast ili građani Srbije žele da čuju. Novinar ne dolazi na konferenciju da bi bio ljubazan prema predsednicima. Njegov posao jeste da postavlja i neprijatna pitanja.

Ali domaćin ovde nije samo Aleksandar Vučić. Domaćin je zemlja u čijoj je instituciji dobio reč, grad u kojem je govorio i društvo koje ima sopstveno istorijsko iskustvo.

Beograd nije mesto bez pamćenja.

Nemačka avijacija je 6. aprila 1941. započela razaranje Beograda. Usledili su okupacija, logori, streljanja talaca i masovni zločini nad Srbima, Jevrejima i Romima. Beograd su u oktobru 1944. oslobodile jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i Crvene armije. Stotine sovjetskih vojnika poginulih u tim borbama i danas počivaju na Groblju oslobodilaca Beograda.

Nemačka je 1999. godine učestvovala i u NATO bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije. U istoj kampanji dve navođene bombe pogodile su putnički voz na železničkom mostu u Grdeličkoj klisuri.

Ništa od toga ne znači da savremeni Nemci nose naslednu krivicu. Ne nose je. Nemački novinar nema manje pravo da govori u Beogradu zato što je Nemac. Ali novinar velikog nemačkog lista ima više razloga da zna koliku težinu u Beogradu imaju reči o ubijanju Rusa.

Istorijska odgovornost nije isto što i nasledna krivica. Ona podrazumeva pamćenje, meru i svest o mestu na kojem govorimo.

U Martensovom slučaju teško je pozvati se i na nepoznavanje sredine. On je od 2002. do 2009. godine živeo u Beogradu kao dopisnik svog lista i više od dve decenije izveštava o Balkanu.

Nakon reakcija, nije povukao suštinu svog pitanja. Za nedeljnik Vreme rekao je da je pogrešio što je upotrebio izraz „mi Evropljani“, jer novinar ne može da govori u ime svih Evropljana. Samu ideju da je potrebno ubiti više ruskih vojnika nastavio je da brani. Redakcija FAZ-a naknadno je priznala da je pitanje bilo dvosmisleno formulisano i izrazila žaljenje, naglasivši da ubijanje što većeg broja ruskih vojnika nije njen urednički stav.

Zato ovo nije moguće svesti samo na lapsus ili nespretan prevod. Formulacija je bila svesno izabrana.

Istovremeno, pretnje Martensu, pozivi na progon ili napadi na njega kao čoveka nisu prihvatljivi. Kritikovati dehumanizujući govor tako što ćemo dehumanizovati onoga ko ga je upotrebio značilo bi prihvatiti istu logiku protiv koje govorimo.

Ali sloboda novinara da postavi pitanje podrazumeva i slobodu javnosti da to pitanje oceni kao neodgovorno, neetično i duboko nepoštovanje mesta na kojem je izgovoreno.

Srbija nije pozornica bez sopstvenog pamćenja, postavljena da bi drugi na njoj vodili svoje geopolitičke rasprave. Beograd nije nemi dekor.

Nepoštovanje domaćina ne mora uvek izgledati kao uvreda njegove zastave ili države. Ponekad se pokazuje u uverenju da u njegovoj kući možete da izgovorite bilo šta, a da njegova istorija ostane izvan sale.

Ko u Beogradu pita kako da se ubije više Rusa, a ne čuje tišinu Groblja oslobodilaca, nije pokazao samo odnos prema Rusima. Pokazao je i koliko malo poštuje grad i zemlju u kojima mu je omogućeno da to pitanje postavi.