Beograd koji su izmestili iz samog sebe

Već nekoliko puta sam pisao o tome kako danas izgleda centar Beograda.

O tome koliko je zapušten. Koliko je prljav. Koliko je devastiran. Koliko ima zatvorenih lokala, napuštenih izloga, praznih prostora koji su nekada imali život, namenu i smisao.

Nekadašnji prostori Apotekarske ustanove Beograd danas izgledaju sablasno. Izlozi koji su nekada bili deo svakodnevnog gradskog ritma sada zjape prazni. Ulice koje su imale svoj miris, boju, buku, ljude i kolorit, sve više liče na prostor koji je neko svesno pustio da propada.

Nije to slučajno.

Centar Beograda se, malo-pomalo, simbolički i praktično izmešta iz samog sebe. Kao da je nekome palo na pamet da ono što je decenijama bilo srce grada treba isprazniti, obezvrediti i prepustiti propadanju, da bi se novi „centar” napravio tamo gde ga nikada nije bilo.

U Beogradu na vodi.

A šta je taj novi centar?

Jedan veliki tržni centar, nekoliko radnji, stambeni soliteri, beton, staklo, skupi kvadrati i prazna ideja da se život može napraviti dekretom, bagerom i marketingom.

A ne može.

Grad nije samo kvadrat. Nije samo kula. Nije samo fasada. Nije samo investicija.

Grad je pamćenje. Grad su ulice. Grad su lokali u koje su ljudi ulazili godinama. Grad su kafane, apoteke, knjižare, bioskopi, stadioni, bazeni, rutine, susreti, simboli.

Kada neko sistematski urušava te simbole, onda to više nije urbanistička greška. To je odnos prema gradu.

A po mom dubokom uverenju, takve stvari mogu da rade samo ljudi koji Beograd ne vole.

Ljudi koji ne razumeju šta je ovaj grad bio. Koji ne osećaju njegovu posebnost. Koji ne poštuju njegovu memoriju. Koji misle da se istorija može zameniti renderom, a duh grada reklamnim spotom.

I zato priča o Beogradu nije samo priča o ulicama, fasadama i zgradama.

To je priča i o simbolima.

A jedan od velikih simbola Beograda bio je večiti derbi.

Nekada je to bila utakmica za koju se danima tražila karta više. Događaj koji se čekao kao neka vrsta fudbalske slave. I oni koji su navijali, i oni koji su samo voleli fudbal, znali su da je to nešto više od utakmice.

Bio je to gradski ritual.

Beogradski ritual.

Danas je ta institucija svedena na nešto što više gotovo nikoga ne uzbuđuje. Na utakmicu koja se igra, a kao da se ne događa. Na derbi koji je izgubio težinu, dramu, neizvesnost i dostojanstvo.

I to se nije dogodilo slučajno.

Jedan klub je godinama, uz ogroman novac, političku volju i institucionalnu podršku, pravljen kao klub za domaću upotrebu. Ne kao veliki evropski klub, jer se u Evropi takve stvari brzo vide. Nego kao klub za unutrašnju upotrebu. Za tabele, titule, navijačko raspoloženje i partijsku predstavu moći.

Drugi klub, za koji takođe navija ogroman broj ljudi u Srbiji i regionu, godinama je sistematski slabljen, zanemarivan i potiskivan. Od kluba koji je imao jednu od najboljih omladinskih škola, koji je imao respektabilne evropske nastupe i jasno mesto u evropskom fudbalu, napravljen je klub zakucan u prosečnost srpskog fudbala.

A ta prosečnost je, da se ne lažemo, daleko ispod ozbiljnog evropskog nivoa.

Tako je uništen večiti derbi.

Ne samo kao sportski događaj, nego kao jedna od institucija Beograda.

Ista matrica videla se i u vaterpolu.

Vaterpolo klub Partizan, jedan od najvećih sportskih brendova koje je ova zemlja imala, klub koji je stvarao evropske i svetske šampione, sveden je na to da nema normalne uslove za rad. Nema svoj pravi prostor, nema bazen kakav zaslužuje, nema tretman koji bi u bilo kojoj ozbiljnoj zemlji bio podrazumevan.

Sportski centar Banjica godinama propada.

U zemlji u kojoj se milioni nalaze za sve i svašta. U gradu u kojem se za nastupe pevača izdvajaju desetine hiljada evra. U sistemu u kojem novca ima kada treba praviti predstavu, a nema ga kada treba čuvati institucije.

To nije nedostatak novca.

To je nedostatak poštovanja.

Jer nigde u ozbiljnom svetu ne bi bilo normalno da se jedan klub takve tradicije, sa tolikim šampionima, sa tolikim imenima, tretira kao smetnja.

A poslednji veliki primer takvog odnosa bio je Duško Vujošević.

Čovek koji je branio svoj rad, svoje rezultate, svoje igrače i svoj klub. Čovek koji je zbog toga platio cenu — profesionalnu, ljudsku, zdravstvenu. I svi znamo kako se ta priča završila.

Zato ovo nije samo sportska tema.

Ovo je tema odnosa prema svemu što nije pod kontrolom. Prema svemu što ima sopstvenu istoriju, sopstvenu snagu, sopstveni autoritet i sopstveno pamćenje.

A kada pogledamo sam Beograd, vidimo istu sliku.

Više od decenije vlasti, a Beograd nema ni jednu liniju metroa. Nema ni jednu stanicu metroa. Nema rešenu kanalizaciju, pa se otpadne vode i dalje izlivaju u reke na kojima grad leži.

Leva obala Dunava, Krnjača, Ovča, Borča — ljudi i dalje žive bez uslova koji bi u 21. veku morali biti osnovni. Bez kanalizacije. Bez uređene infrastrukture. Bez osećaja da ih grad kome pripadaju uopšte vidi.

Tuneli o kojima se govorilo u kampanjama ostali su obećanja. Veliki projekti ostali su makete, najave i konferencije za medije.

A u realnosti?

Menjaju se kocke na Trgu Republike. Prekopava se ono što je već prekopavano. Popravlja se ono što je već popravljano. Radi se mnogo, a ne rešava se ništa suštinski.

To je taj model.

Fasada umesto temelja.

Marketing umesto sistema.

Predstava umesto grada.

I onda, kao poslednja slika tog odnosa prema Beogradu, poslednjih dana dobijemo grad ispisan uvredama na račun studenata i rektora Beogradskog univerziteta.

Ne govorim o ponekom grafitu u nekoj sporednoj ulici. Govorim o gradu koji je preko noći premrežen porukama mržnje, uvredama i pretnjama. O fasadama, javnim površinama, istorijskim zgradama i prostorima koji imaju arhitektonsku i kulturnu vrednost.

I sve se to dešava u gradu u kome su poslednjih godina izmišljene čitave nove službe, uprave, komunalne patrole, obezbeđenja, kontrole, sa vojskom ljudi, tonama opreme i stotinama vozila.

Kada treba kontrolisati običnog čoveka, naplatiti kaznu, ukloniti baku sa tezge, legitimisati nekoga ko prodaje nešto na ulici ili demonstrirati silu nad građanima — taj sistem postoji.

A kada neko organizovano ispiše pola grada uvredama na račun studenata i rektora najstarijeg univerziteta u zemlji — odjednom niko ništa ne vidi.

Nema kamera.

Nema patrola.

Nema vozila.

Nema komunalnog reda.

Nema odgovornih.

Kao da je ceo grad prepušten onima kojima je dozvoljeno da ga unakaze.

I onda se čovek s pravom pita: da li su te službe stvorene da štite grad — ili da štite vlast od grada?

Jer ovo više ne liči na nemoć grada.

Ovo liči na prećutnu dozvolu.

I zato je atmosfera u kojoj živimo, blago rečeno, bolesna.

Jer ovo nije samo zapuštenost. Ovo nije samo urbanistički haos. Ovo nije samo sportska nepravda. Ovo nije samo prljavština, grafit ili zatvoren lokal.

Ovo je jedan sistemski odnos prema gradu, institucijama, pamćenju i ljudima.

Beograd je preživeo ratove, bombardovanja, diktature, sankcije, siromaštvo, tranziciju, sve moguće oblike političkog nasilja i društvenog sunovrata.

Ali ovakvo iživljavanje nad njegovim simbolima, ovakvo plansko pražnjenje smisla, ovakvo pretvaranje grada u kulisu, Beograd teško da pamti.

I zato ne treba da se lažemo.

Beograd ne vode ljudi koji ga vole.

Ne vode ga ljudi koji poštuju njegove ulice, njegove klubove, njegove škole, njegove reke, njegove stare lokale, njegove stadione, njegove bazene, njegove fasade i njegovo pamćenje.

Vode ga ljudi kojima je Beograd važan samo kao plen, kao prostor za posao, kao marketinška pozadina, kao građevinska parcela, kao politička scena.

A grad koji se tako tretira, pre ili kasnije počne da liči na ono što vlast o njemu misli.

Na nešto što treba potrošiti.

Na nešto što treba prepraviti.

Na nešto što treba pokoriti.

A Beograd to nije zaslužio.