Zoran

Lični zapis

Pre pet dana Zoran nas je napustio.

Zoran je bio moj ujak. Za one koji su imali sreće da imaju ujaka, a ja sam ih imao dvojicu, oni znaju da je ujak nešto između starijeg brata i najboljeg druga. I kada odu, ostaje praznina koju je teško popuniti.

Za mene je Zoran, između ostalog, predstavljao i jednu važnu vezu sa Partizanom. Kao klinci, brat i ja smo sa njim često gledali utakmice, a posle njih pravili sastave, menjali igrače, raspravljali ko treba da igra, ko ne treba, šta je trener pogrešio i šta bismo mi uradili drugačije. Ti razgovori su znali da traju do duboko u noć i tada nam je sve to bilo strašno važno.

Verovatno sam baš kroz takve večeri i zavoleo Partizan na način na koji ga volim i danas. Nije to bio samo fudbal. Bio je to deo vremena provedenog zajedno, deo detinjstva i onih godina kada neke stvari usvojimo zauvek, a da toga tada nismo ni svesni.

Više puta smo zajedno letovali. Sećam se jednog leta kada sam dobio stomačni virus i kada mi je more odjednom postalo najmanje važno. Zoran me je obilazio, proveravao kako sam i bio tu. Danas možda deluje kao sitnica, ali upravo takve stvari ostanu u čoveku mnogo duže nego što u trenutku kada se događaju možemo da pretpostavimo.

Igrali smo i stoni tenis. Bio je odličan igrač i nije se zadovoljavao time da nas samo pobedi, nego nam je pokazivao poteze, objašnjavao taktiku i pokušavao da nas nauči kako da budemo bolji. Koliko je dobro igrao govori i to da je jednom prilikom igrao sa Milivojem Karakaševićem, legendom jugoslovenskog stonog tenisa, i tesno izgubio. Naravno, brat i ja smo uvek verovali da ćemo sledeći put uspeti da ga dobijemo.

A posebno pamtim sveske i olovke koje je donosio meni i bratu za školu. Danas, kada sve to možeš da kupiš usput i kada takve stvari više nemaju nikakvu posebnu težinu, teško je objasniti kakav je to za nas bio doživljaj. Radovali smo se tim sveskama i olovkama, birali koja će kome pripasti i gledali ih kao da je stiglo nešto mnogo vrednije od običnog školskog pribora.

Kada čovek razmišlja o svemu tome, shvati da ljudi koji su nam bili važni ostanu vezani za bezbroj stvari koje nastavljamo da nosimo kroz život. Tako će mene Partizan uvek na neki način podsećati i na Zorana, baš kao i stoni tenis, zajednička letovanja ili one sveske i olovke koje je donosio meni i bratu i kojima smo se tada toliko radovali.

Danas imam mnogo više godina nego tada. Partizan je ostao, gledam ga i dalje, nerviram se i dalje i verovatno bih i danas mogao satima da raspravljam ko treba da igra, a ko ne. Samo što sada znam da iza jednog dela te ljubavi prema Partizanu stoji i moj ujak.

I verovatno će me od sada neka utakmica, neki sastav ili neka sasvim obična rasprava o Partizanu vratiti u vreme kada smo sedeli zajedno i kada niko od nas nije razmišljao o tome koliko će jednog dana baš ti razgovori značiti.

Zoran je bio moj ujak, ali i mnogo više od toga. Bio je deo mog detinjstva, mog odrastanja i jednog vremena koje se njegovim odlaskom još malo udaljilo od mene.

I zato će nedostajati.