Kad pripadnost postane dozvola za uvredu

Jučerašnji tekst o onome što se dogodilo studentima iz Srbije u Republici Srpskoj izazvao je veliki broj komentara. To sam, uostalom, i očekivao.

Ono što me, međutim, i posle toliko godina provedenih u javnom prostoru iznova iznenadi jeste nešto drugo: količina prostakluka, uvreda i otvorene mržnje koja ponekad dolazi upravo od ljudi koji sebe predstavljaju kao velike Srbe i velike vernike.

U komentarima ispod teksta moglo se pročitati gotovo sve: „ustaše“, „izdajnici“, „loši Srbi“, „drugosrbijanci“, pretnje batinama, poruke tipa „videćete kada mi dođemo“, pozivi da se ljudima zabrani dolazak u Republiku Srpsku zato što drugačije misle.

Ljude koji su ostavljali isključivo psovke i uvrede blokirao sam. Ne zato što se sa mnom ne slažu — neslaganje je dobrodošlo — nego zato što psovka nije argument, a pretnja nije politički stav.

Posebno je zanimljiv jedan paradoks.

Otvorite profile nekih od tih ljudi i videćete porodične fotografije, decu, manastire, crkve, ikone, freske, patrijarha, krstove i poruke o pravoslavlju. A onda, nekoliko redova ispod, prema potpuno nepoznatom čoveku slede psovke, ponižavanje, pretnje i želje da neko bude prebijen.

Ne znam šta je tu ostalo od hrišćanstva osim ikonografije.

I to nije pitanje vere, niti je kritika pravoslavlja. Naprotiv. To je pitanje trenutka u kojem vera prestane da bude sistem vrednosti, a postane samo oznaka pripadnosti. Momenat kada krst na profilnoj fotografiji postane dokaz da je neko „naš“, a prestane da bude obaveza prema drugom čoveku.

Slično se dogodilo i sa pojmom srpstva.

Umesto kulture, istorije, jezika, solidarnosti i osećaja pripadnosti, kod dela ljudi srpstvo je postalo svojevrsni aršin za merenje drugih: ko je veći Srbin, ko je manji, ko je pravi, a ko izdajnik.

I tu onda nastaje problem.

Devedesete kojih se neki od nas ipak sećaju

Ja sam svoje devedesete živeo kao odrastao čovek. Bio sam student medicine.

Zato mi je neobično kada mi danas ljudi koji tada nisu bili rođeni, ili su bili deca, objašnjavaju kako je to vreme izgledalo.

Na beogradskim fakultetima bilo je mnogo mladih ljudi koji su došli iz Bosne i Hercegovine, uključujući Republiku Srpsku. Neki nisu želeli da ratuju. Želeli su da studiraju, završe fakultet i sačuvaju život.

I tu nema ničega što bih ja osuđivao.

Nije svako za rat i niko nema pravo da naknadno, iz udobnosti mirnog vremena, deli medalje za tuđu hrabrost.

Te ljude smo tada doživljavali kao kolege. Pomagali smo koliko smo mogli. Ja sam, na primer, svoje studentske bonove davao kolegama koji su došli iz Republike Srpske, jer su im bili potrebniji nego meni.

Niko tada nije proveravao ko je „bolji“ Srbin.

I upravo zato mi danas deluje toliko ružno kada neko iz Republike Srpske ljudima u Srbiji drži lekcije o tome šta je srpstvo i ko ima pravo da se naziva Srbinom.

Pogotovo zato što stvarna istorija devedesetih izgleda znatno složenije od naknadno stvorenih mitova.

Da ne bude zabune, jednako mi je ružno kada se neko nekorektno i uvredljivo obraća ljudima u Republici Srpskoj, jer i danas tamo imam dobre prijatelje.

Postoje dokumenti koji pokazuju da se početkom 1994. u SR Jugoslaviji nalazilo oko 19.000 vojnih obveznika iz Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. O istom broju govorilo se i na sednicama tadašnjeg Vrhovnog saveta odbrane. Na sednici Narodne skupštine Republike Srpske u martu 1994. govoreno je o upućivanju poziva hiljadama vojnih obveznika koji su se nalazili u Srbiji i Crnoj Gori i o njihovom vraćanju u jedinice.

Godinu dana kasnije stvari su postale još drastičnije.

Fond za humanitarno pravo dokumentovao je da je MUP Srbije tokom leta 1995. prinudno mobilisao oko 10.000 izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine i predavao ih vojnim, policijskim i paravojnim formacijama u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini. Policijske racije sprovođene su širom Srbije — na ulicama, pijacama, u restoranima, studentskim domovima i na radnim mestima. Amnesty International i Human Rights Watch takođe su u to vreme dokumentovali prisilno vraćanje vojno sposobnih izbeglica na ratišta.

To nije „antisrpska priča“.

To je istorija.

Isto važi kada se danas iznosi predstava da je Republika Srpska nastala i opstala u nekakvom potpunom sukobu sa Srbijom i bez njene pomoći.

Rat u Bosni i Hercegovini 1992. nije počeo sa dve potpuno odvojene vojske sa dve strane Drine. JNA je neposredno učestvovala u operacijama u BiH. Dokumentovano je, na primer, delovanje Užičkog korpusa u Višegradu i Novosadskog korpusa u istočnoj Bosni, kao i angažovanje Podgoričkog korpusa. Nakon formalnog povlačenja JNA u maju 1992, ogroman deo njenog naoružanja, materijalnih sredstava i kadrova ostao je Vojsci Republike Srpske.

To ne umanjuje žrtve ljudi koji su tamo živeli i ratovali. Ne umanjuje ničiju pogibiju, ničiju porodičnu tragediju niti pravo ljudi u Republici Srpskoj da pamte sopstvene žrtve.

Ali istorija prestaje da bude istorija onda kada iz nje izbacimo sve što nam kvari legendu.

Zašto je to danas važno?

Zato što mitovi nisu bezopasni.

Ako generacijama koje rat nisu videle objašnjavate da su njihovi prethodnici sve postigli sami, protiv svih, bez pomoći bilo koga, stvarate potpuno pogrešnu predstavu o političkoj i vojnoj moći jednog malog društva.

A ta vrsta zablude postaje opasna onda kada se ponovo pojavi ideja da bi neki novi sukob mogao nešto da „ispravi“.

Zato mi smetaju rečenice tipa: „Mi ćemo vama pokazati šta je srpstvo.“

Ne treba niko nikome da pokazuje šta je srpstvo.

Pogotovo ne pretnjama i psovkama.

A šta su studenti zapravo uradili?

Studenti iz Srbije nisu došli u Republiku Srpsku da bilo kome oduzmu pravo na politički stav. Došli su u okviru predizborne aktivnosti usmerene prema državljanima Srbije koji žive u BiH.

U Brčkom su dobili prekršajne prijave jer okupljanje nije bilo prijavljeno, što je policija obrazložila primenom lokalnog zakona o javnom okupljanju. U Višegradu je, s druge strane, zabeležen incident u kojem je muškarac verbalno napao studente i pokušao da im otme transparent. To su dve različite stvari i treba ih tako i posmatrati.

Ispod mog teksta više puta je ponovljena tvrdnja da su studenti „vređali narod u Republici Srpskoj“.

Zato sam u diskusijama tražio nešto sasvim jednostavno: pokažite snimak. Dajte link. Citirajte rečenicu.

Od preko dvesta komentara u kojima se ta tvrdnja ponavljala, ja takav dokaz nisam dobio.

Ako postoji — treba ga pokazati.

Ako ne postoji — onda se ne može pretvoriti u činjenicu tako što ćemo je ponoviti dvesta puta.

I najzad — glasanje

Ovde takođe treba biti precizan.

Srpski Zakon o državljanstvu omogućava pripadniku srpskog naroda koji nema prebivalište u Srbiji da, pod zakonom utvrđenim uslovima, bude primljen u državljanstvo Srbije ako pismeno izjavi da Srbiju smatra svojom državom.

Pravo glasa na parlamentarnim izborima vezano je za državljanstvo i druge zakonske uslove, dok za građane koji borave u inostranstvu postoji poseban postupak upisa podatka da će tamo glasati.

Dakle, ne treba mešati pitanje zakonitosti sa pitanjem političke legitimnosti.

Za mene je sasvim legitimno postaviti pitanje: u kojoj meri čovek koji trajno živi u drugoj državi i ne snosi svakodnevne posledice odluka vlasti u Srbiji treba da učestvuje u odlučivanju o vlasti u Srbiji?

O tome se može raspravljati.

Ali se o tome ne raspravlja psovkama.

Ono što me najviše brine

Vlasti se menjaju.

Danas je jedna, sutra druga. Političari dolaze i odlaze.

Odnos među ljudima mnogo je teže popraviti.

Zato su mi daleko važniji oni komentari u kojima se ljudi iz Srbije nazivaju „lošim Srbima“, u kojima se „Srbijanac“ koristi kao uvreda i u kojima neko sebi prisvaja pravo da drugome izdaje sertifikat o nacionalnoj pripadnosti, nego bilo koja dnevnopolitička rasprava.

Jer kada jednom počnemo da delimo sopstveni narod na dovoljno dobre i nedovoljno dobre pripadnike, granica se stalno pomera.

Danas je izdajnik student.

Sutra je izdajnik novinar.

Prekosutra lekar, profesor, komšija ili rođak koji je postavio pogrešno pitanje.

I zato bi možda bilo korisnije da prestanemo da jedni drugima držimo časove iz srpstva.

Nikome sa druge strane Drine ne želim nikakvo zlo.

Naprotiv.

Upravo zato mislim da je mnogo pametnije graditi normalan odnos ljudi koji govore istim jezikom, dele ogroman deo kulture, porodičnih veza i istorije, ali žive u dve različite države i ne moraju o svemu isto da misle.

Za to nije potrebno dokazivati ko je veći Srbin.

Potrebno je nešto mnogo jednostavnije.

Pristojnost.