Kad priznanje postane predmet razmene

Prethodni tekst nije bio napisan da bih utvrdio ko je u ratovima devedesetih prvi počeo, čiji je zločin bio veći, kome je Haški tribunal sudio pravedno, a kome nepravedno, niti da bih još jednom otvorio beskrajni balkanski registar mrtvih u kojem se svaki broj dočekuje drugim brojem.

Pitanje je bilo mnogo uže.

Šta se događa sa društvom kada čovek koji je pravosnažno osuđen za najteže ratne zločine bude ispraćen uz državne i vojne počasti, uz ministre, počasnu jedinicu i simboliku koja ne pripada samo privatnoj žalosti njegove porodice i prijatelja?

I još više: šta se događa sa nama kada tuđa patnja više nije dovoljna da proizvede makar trenutak moralne nelagode?

Očekivao sam neslaganje. Dobio sam nešto zanimljivije.

U komentarima se vrlo brzo dogodila promena predmeta rasprave.

Umesto pitanja šta znači javno veličanje osuđenog čoveka, počela je rasprava o tome ko je osnovao Haški tribunal, da li su njegove presude legitimne, šta je radila CIA, šta je govorio ovaj ili onaj sudija, šta je radio Naser Orić, šta se dogodilo u Oluji, šta se dogodilo u Jasenovcu, ko je bombardovao Srbiju i zašto Zapad mrzi Srbe.

Sve su to teme o kojima se može razgovarati. Neke od njih zaslužuju vrlo ozbiljan razgovor.

Samo nisu bile tema teksta.

Kada se promeni teren

Važno je ovde napraviti jednu razliku.

Nije svako osporavanje presude psihološka odbrana. Čovek može iskreno smatrati da je sud pogrešio, da je institut komandne odgovornosti primenjen pogrešno ili da određeni dokaz nije dovoljno jak. Takav prigovor proverava se presudom, dokazima i pravom.

Ali nešto drugo se događa kada se ne osporava određena presuda, nego sama mogućnost da presuda ima bilo kakvo značenje.

Jedan komentator je odgovorio analogijom da su i Isus i brojni nevini ljudi kroz istoriju bili pravosnažno osuđeni. Drugi je tribunal opisao kao ustanovu osnovanu da bi „satanizovala Srbe“. Treći je tražio da se prvo objasni ko je sud osnovao.

U tom trenutku diskusija više nije o tome da li je određena sudska odluka dobra. Premisa na kojoj je prvobitno pitanje postavljeno jednostavno se uklanja.

Ako sud nema nikakav autoritet, onda nema ni osuđenog čoveka. Ako nema osuđenog čoveka, onda nema problema ni u počastima. A ako problema nema, nema više potrebe ni da se govori o moralnom značenju ceremonije.

To ne dokazuje zašto neko tako rezonuje. Ali pokazuje nešto jednostavnije i pouzdanije: teren razgovora je promenjen.

„Kad oni priznaju svoje, priznaćemo i mi“

Još je zanimljiviji drugi obrazac.

Jedan komentar ga je praktično napisao kao formulu: kada Hrvati Gotovinu proglase zločincem, a Bošnjaci Orića, tada će i Srbi drugačije gledati Mladića — uz dodatak u zagradi: „znači nikad“.

Drugi pita: „A kad su oni pokazali empatiju prema Srbima?“

Treći kaže gotovo savršeno jasno: „Srpske žrtve žale Srbi, svako svoje.“

Tu se više ne radi samo o zahtevu za jednakom pravdom.

Zahtev „svi zločinci treba da odgovaraju“ sasvim je legitiman. Štaviše, teško je zamisliti ozbiljan moralni stav koji bi tvrdio suprotno.

Problem počinje kada rečenica postane drugačija:

Ja ću priznati tvoju žrtvu tek kada ti priznaš moju.

Tada empatija, priznanje i odgovornost prestaju da budu moralne obaveze i postaju roba u razmeni.

Ti meni Orića, ja tebi Mladića.
Ti meni Oluju, ja tebi Srebrenicu.
Ti priznaj moje mrtve, pa ću možda priznati tvoje.

Socijalna psihologija ovaj širi proces poznaje kroz istraživanja kompetitivne viktimizacije — nadmetanja grupa oko toga čija je patnja veća, nepravednija i moralno važnija. U takvoj logici priznanje patnje druge strane može početi da izgleda kao umanjivanje sopstvene.

Kao da za žrtve postoji ograničena količina moralnog prostora.

Ako ga dam njima, manje će ostati nama.

A mrtvi tada ponovo postaju vojska. Samo više ne ratuju puškama nego brojkama.

Čije žrtve smemo da žalimo

Možda je zato najvažnija rečenica u celoj raspravi bila upravo ona najjednostavnija:

„Svako svoje.“

Jer ona bez teorije sažima jedan čitav pogled na svet.

Naši mrtvi obavezuju nas. Njihovi mrtvi obavezuju njih.

Između nema ničega.

Ne treba iz jedne rečenice praviti psihološku dijagnozu čoveka koji ju je napisao. Ali sama norma koju rečenica izražava vredi razmotriti.

Ako je empatija dužnost samo prema sopstvenoj grupi, šta ostaje od univerzalnog moralnog pravila?

Ubiti „našeg“ i ubiti „njihovog“ tada više nisu ista moralna činjenica.

Ne zato što se razlikuju okolnosti zločina, namera ili odgovornost, nego zato što se razlikuje identitet mrtvog.

A to je upravo trenutak kada tuđa bol prestaje da obavezuje.

Ne zato što ne znamo da postoji, nego zato što smo joj odredili vlasnika.

Kad poređenje prestane da objašnjava

Poređenje samo po sebi nije problem.

Bez poređenja nema ni istorije ni prava ni ozbiljne političke analize. Problem nastaje kada poređenje ne dopunjava odgovor nego ga zamenjuje.

U jednom komentaru navedeni su „desetostruko veći zločini“ drugih. U drugom je Srebrenica predstavljena kao „ozbiljan zločin“, ali se odmah premešta u poređenje sa Jasenovcem. U trećem se pojavila vrlo slikovita analogija: žena je oteta, silovana i teško povređena, a zatim u bekstvu povredi jednog napadača — i posle se govori samo o njegovoj povredi.

Takva analogija ima veliku retoričku snagu jer unapred raspoređuje moralne uloge. Jedna strana postaje gotovo apsolutna žrtva, druga gotovo apsolutni nasilnik, a svaki postupak prve potom dobija značenje odbrane.

Pitanje više nije: šta se dogodilo?

Pitanje postaje: kako uopšte možete govoriti o „izbijenom oku“ posle svega što se dogodilo pre toga?

Upravo tu istorijska patnja počinje da obavlja još jedan posao.

Ne samo da objašnjava strah.

Počinje da opravdava ono što je usledilo.

Novi Jasenovac koji se još nije dogodio

Jedan komentar glasio je da je Mladić „spasao Srbe preko Drine novog Jasenovca, koji se pripremao“.

Drugi je bio još eksplicitniji:

„Da nije bilo zločina ponovio bi se Jasenovac, Jadovno, ’41.“

Ovo je možda najzanimljivija argumentaciona konstrukcija u čitavoj raspravi, mada nije bila najčešća.

Njena logika je jednostavna.

Jednom smo bili žrtve strašnog zločina.

Postojala je opasnost da ponovo budemo žrtve.

Zato je ono što smo uradili bilo potrebno da sprečimo buduću katastrofu.

U toj konstrukciji događa se neobičan preokret vremena: pretpostavljeni budući zločin druge grupe koristi se kao moralno opravdanje stvarnog postupka sopstvene.

Važno je ovde biti veoma precizan.

Istorijsko iskustvo može stvoriti strah.

Strah može biti dubok, transgeneracijski i potpuno stvaran.

Jasenovac nije metafora izmišljena devedesetih. Bio je stvarno mesto masovnog zločina i stvarne traume.

Ali iz toga ne sledi da potomci druge grupe decenijama kasnije nameravaju da isti zločin ponove.

A još manje iz toga sledi pravo na zločin „za svaki slučaj“.

Razumeti poreklo straha nije isto što i prihvatiti moralni zaključak izveden iz njega.

Isti bol, drugačiji zaključak

Upravo zato je meni možda najvažniji komentar napisao čovek koji je uz svoje reči priložio fotografije stradanja iz 1992. godine.

Mogao je da kaže: vidite šta su nama radili, zato je sve posle bilo opravdano.

Nije.

Pitao je da li je zbog tog stradanja bilo opravdano zarobiti i streljati druge ljude.

I odgovorio:

„Ja ne mislim.“

Ta kratka rečenica važnija je od deset teorijskih konstrukcija.

Jer pokazuje da iskustvo žrtve ne određuje unapred moralni zaključak.

Dvoje ljudi mogu nositi sećanje na isti rat, isti strah ili istu porodičnu tragediju i iz toga izvući potpuno različite poruke.

Jedan može reći:

Nama se dogodilo, zato moramo sprečiti da nam se ponovi po svaku cenu.

Drugi:

Nama se dogodilo, zato znam šta znači kada se to dogodi drugome.

U socijalnoj psihologiji postoje istraživanja upravo o toj razlici — između kompetitivnog doživljaja viktimizacije i inkluzivnije svesti o stradanju, u kojoj sopstveno iskustvo ne sužava nego širi sposobnost da se prepozna bol druge grupe.

Zato je opasno istorijsku traumu predstavljati kao automat koji proizvodi mržnju.

Ne proizvodi je.

Ljudi od traume prave značenja.

A ta značenja nisu unapred određena.

Kada više nije važan argument nego ko ga izgovara

Treći deo rasprave za mene je bio lično zanimljiv, ali je mnogo važniji kao društveni fenomen.

U jednom trenutku više nisam bio čovek koji je nešto napisao.

Postao sam pitanje.

„Jesi li ikada bio u Srebrenici?“

„Pišeš o nečemu što ne znaš.“

„Slab si u naučnoj metodologiji.“

„Koliko te plaćaju sa Zapada?“

„Srpski izdajnik.“

„Nedostatak empatije prema žrtvama sopstvenog naroda.“

To nisu sve iste stvari.

Pitanje da li sam pročitao izvor ili poznajem činjenice potpuno je legitimno. Ako nešto ne znam, treba mi to pokazati.

Pitanje da li sam bio u Srebrenici već uvodi drugi kriterijum: pravo na govor izvodi se iz neposrednog iskustva.

A optužba da me plaća Zapad radi nešto treće: argument se više ne proverava. Objašnjava se mojom navodnom pripadnošću neprijateljskoj strani.

Još je zanimljivija formulacija „srpski izdajnik“.

Jer izdajnik mora prvo biti naš.

Stranac ne može izdati grupu kojoj ne pripada.

U toj jednoj reči istovremeno su i priznanje pripadnosti i njeno poništenje.

Ti jesi jedan od nas — ali pogrešna vrsta jednog od nas.

Socijalna psihologija odavno zna da unutrašnja kritika može biti doživljena drugačije od spoljne. Ponekad je podnošljivija upravo zato što dolazi „od našeg“. Ali kada se doživi kao ugrožavanje slike grupe, unutrašnji kritičar može postati opasniji od spoljnog.

Ne zato što je njegov argument nužno jači.

Nego zato što ruši granicu na kojoj počiva podela na nas i njih.

Šta iz svega ovoga ne možemo znati

Ovo nije istraživanje srpskog društva.

Nije ni istraživanje svih ljudi koji su podržavali Ratka Mladića.

Analizirani su odabrani komentari ispod jedne objave. Neki ljudi pisali su više puta. Devet naloga sam tokom rasprave blokirao, uglavnom zbog psovanja, uvreda i vređanja drugih učesnika. Zbog toga je naročito agresivan deo diskusije delimično nestao iz materijala koji je kasnije analiziran.

Zato iz ovoga neću izvoditi procente o tome „šta Srbi misle“.

Ne znam.

Ne mogu iz ovog materijala znati ni koliko je ljudi zaista verovalo u sve ono što su napisali, koliko je reagovalo impulsivno, koliko je ponavljalo nešto što je negde pročitalo, niti koliko bi njih promenilo stav pred drugačijim dokazima.

Još jednu svoju početnu pretpostavku moram odbaciti.

Mislio sam da je deo besa možda nastao zbog toga što je odziv na sahranu bio manji od onoga što su neki očekivali.

U komentarima nisam našao dokaz za to.

Zato ta hipoteza ovde nema šta da traži.

I to je možda jedna od korisnijih stvari koje analiza može da uradi: ne samo da pronađe ono što smo očekivali, nego da nas natera da odbacimo ono za šta nemamo dokaz.

A šta onda ostaje?

Ostaje jedno neprijatno pitanje.

Ako moje priznanje tvoje žrtve zavisi od toga da li si ti prethodno priznao moju, ko treba prvi da počne?

Ako niko neće prvi, moralni dug postaje večan.

Svaka nova generacija dobija svoje knjigovodstvo, svoje neisplaćene račune i svoje mrtve koji čekaju da druga strana prva pokaže empatiju.

Tada se i najjednostavnija rečenica — „ovo je bio zločin i nije smeo da se dogodi“ — počinje doživljavati kao kapitulacija.

Kao da priznati tuđu žrtvu znači izdati svoju.

Ne znači.

Možda je upravo suprotno.

Najjača zaštita uspomene na sopstvene mrtve nije zahtev da nam zbog njih bude dozvoljeno da manje vidimo tuđe.

Nego odluka da upravo zato što znamo šta znači biti žrtva ne prihvatimo da ista reč menja značenje kada se promeni ime mrtvog.

Jer onog trenutka kada žrtvi prvo proveravamo naciju pa tek onda odlučujemo koliko nas obavezuje njena smrt, više ne govorimo samo o prošlosti.

Govorimo o pravilima koja ostavljamo za sledeći put.

Napomena: Tekst je nastao na osnovu kvalitativne analize odabranih komentara ispod prethodne objave. Korpus nije reprezentativan uzorak i iz njega se ne izvode zaključci o stavovima stanovništva.