Novak je i dalje tu

Početkom jula 2011. svet je, kao i uvek, imao svoje velike potrese, skandale, sudnice, lažne vesti i ratove.

U Americi je javnost šokirala presuda Kejsi Entoni. U Turskoj je buknuo veliki fudbalski korupcionaški skandal. Na Bliskom istoku trajali su krvavi nemiri Arapskog proleća. U Hagu je Ratko Mladić izbačen iz sudnice jer je prekidao sudiju.

Svet je, dakle, i tada bio svet: bučan, nemiran, pun lomova i istorije koja se događa pred očima ljudi koji često ni ne znaju da joj prisustvuju.

A dva dana ranije, 3. jula 2011. godine, na travi Vimbldona, Novak Đoković je pobedio Rafaela Nadala u finalu. Bilo je 6:4, 6:1, 1:6, 6:3.

Dan kasnije, 4. jula, prvi put je postao najbolji teniser sveta.

Petnaest godina.

To je ogroman komad života.

Za petnaest godina dete krene u srednju školu. Neko se rodi, odraste, zaljubi, ode iz zemlje. Počnu i završe se ratovi. Padnu vlade. Dođu i odu predsednici. Promene se države, tehnologije, navike, jezici kojima se obraćamo jedni drugima. Ljudi koje smo tada gledali kao mlade šampione danas su treneri, komentatori, penzioneri ili uspomene.

A Novak je i dalje tu.

Ne samo kao neko ko još igra. Nego kao neko ko i dalje traje u prostoru u kojem se inače sve brzo troši. Igrači se pojave, zasijaju, nestanu. Generacije dođu, pokušaju da ga skinu sa scene, pa i same odu sa nje.

Koliko je samo tu bilo posebnih trenutaka. Koliko nemogućih pobeda. Koliko mečeva u kojima je izgledalo da nema izlaza, pa ga je on ipak našao. Koliko onih večeri kada se činilo da je sve protiv njega: publika, rezultat, telo, godine, vazduh, istorija — i koliko puta je baš tada izvukao nešto što nije ličilo na sportsku rutinu, nego na unutrašnju odluku da se ne pristane na kraj.

Zato ga danas više i ne gledam samo takmičarski.

Naravno, navijač u meni i dalje želi pobedu. Ali sve više osećam da je važnije nešto drugo: zapamtiti sliku.

Zapamtiti Novaka na travi Vimbldona. Onaj hod, onu koncentraciju, onaj pogled pre servisa. Zapamtiti ga na šljaci Rolan Garosa, gde svaki poen izgleda kao kopanje kroz zemlju. Zapamtiti ga na betonu Melburna, gde je toliko puta izgledao kao čovek koji zna nešto što drugi još nisu shvatili.

Jer ovakvi sportisti se ne ponavljaju često.

Možemo kasnije brojati titule, rekorde, nedelje na vrhu, međusobne skorove i sve ono što statistika ume da sačuva. Ali ono najvažnije često ostane van brojki: osećaj da si gledao nekoga ko je pomerio granicu mogućeg. Nekoga ko nije samo pobeđivao protivnike, nego vreme, sumnje, neprijateljske tribine, sopstveno telo i ono neizbežno pitanje koje čeka svakog velikog sportistu — dokle još?

Petnaest godina od prvog dolaska na vrh, Novak Đoković je i dalje tu.

I zato više ne gledam samo da li će osvojiti još jedan turnir.

Gledam da zapamtim.

Da sačuvam u sebi sliku najvećeg tenisera svih vremena dok još izlazi na teren. Dok još namešta reket, podiže pogled ka tribinama, uzima lopticu i počinje još jedan poen.

Jer jednog dana, a taj dan ne želim da požurujem, ostaće samo sećanje.

A mi ćemo moći da kažemo: gledali smo ga dok se događao.